Delo

422 Д Е Л 0 Али ако један закон својину у опште укида, или својину на извесне предмете, онда се по себи разуме да он дејствује и на предмете раније наслеђем задобивене, као год и на онекоји су куповином или којим другим начином стечени, ако само више не могу бити предмет својине. Тим правним објектнма јо одузета могућност да у опште могу бити предмет тековине.. Сви раније помињани закони о Фидејокомисима, о Феудалним теретима, незаменљивим рентама и т. д. долазе у ову врсту закона која искључује : да извесно право у опште може припадати личности, и за то они дејствују одмах и на све раније уговоре и све правне одношаје.1) Изовогашто смо довде рекли јасно је: да право које се новим законом искључује не може никаквом личном радњом више да се стече. И само тада и у том случају нови закон дејствује и на раније одношаје, т. ј. уништава та права и ако су она раније стечена. Јер ако се новим законом допушта да се то право опет каквом вољном радњом може стећи, онда он у ствари не искључује то право већ само известан начин његове тековине, и онда он по томе мора доћи у ону другу врсту прохибитивних, принудних закона. Узмимо нпр. да један закон одређује да се пунолетстводобија навршеном 24. годином, али у исто време допушта да х) Ма како изгледало парадоксално, вели Ласад, опет је неоспоран Факат: да се културни ток целе правне историје своди на то: СФеру својине лнчне све више сужавати, т. ј. све више предмета ослободити личне својине. На први мах то ие може одмах да се опази, али кад се у ствар дубље загледа, та тенденција се јасно видп. Тако нпр. укидање Фидеикомиса изгледа као проширавање права својине, док је у стварн то сужавање, јер оно у истини није ништа друго но одузимање права сопствеиику да на овај или онај начин располаже својином, дакле сужавање обима права својине. Тако се периода или влада слободне конкуренције узима као „неограничена слобода сопствености“. Међу тим у основи и ту је сужавање права својине, јер укидањем монопола u других преграда искл.учује се искључно право на вођење трговине или послова других, т. ј. укида се право да друга лица не могу водити те послове, и по томе да ти послови не могу бити предмет приватне својине. Некзд је и човек био предмет својине: роб, дужник, жена, деца. За тим то полако оиада: ропство се претвара у себарство и кметство. Jus primae noctis је већ служено, ограничено право на тело робнње и т. д. У средњем веку је воља у сва три момента (општност, јединичност, особитост) била предмет својине. Француска револуција је уништавање те приватне својине човекове воље, као што је сваки културни напредак увек сужавање обима права својине, кад се својина узме у њеноме нравом смислу: као искључна приватна својина нарочите личности; јер оно што појединцу као таквом, дакле сваком појединцу без разлике црипада, то нијеевојина, као што су то још римљани знали.