Delo

уставна п друштвено-нолптичка питања 423 се оно може добитн и после двадесете године женидбом или самосталном радњом. И сад рецимо да дође један закон. који оставња да се женидбом може стећи пунолетство, алп забрањује да се и иростом самосталном радњом оно може добити Ма како овај закон био прохибитивне природе, он не може дејствовати на оне, који су тим начииом већ стекли пунолетство. Јер пошто он оставља добијање пунолетства женндбом, то би он дејствујући на раније одношаје имао повратну силу на један нарочити иостуиак којим је пунолетство задобијено. Али ако бн законодавац полазио с гледишта, да пунолетством задо*'ивена подобност за рад и правне послове јесте искључно пронзвод зрелости умне која наступа с природном старошћу, т. ј. извесним бројем година, и да се она никаквом вољном радњом не може сгећи и антиципирати, онда би такав закон одузео пунолетство и онима који су се после 20. годнне оженили и онима који су самосталну радњу повели. И овде о повратној сили не може бити говора за то, што по мишљењу повога законодавца пунолетство се у опште не може стећи, јер наступање извесне старости није никакав продукат вољне радње, никаква тековина, него просто законом дато овлашћење. А они који су нарочитим поступцима пунолетство по једном закону стекли, могу га као тековину само донде сматрати, докле закон признаје да оно може бити предмет теСадашше време, веди даље Ласал, обележава се нарочито кио време индивидуализма, међу тим то ипак није тачно. Оно што садашње време у ствари карактерише јесу пре и много више из средњега века заостале, и с нама још срасле израсли и чворови чсздвојености, особитости. Сувремени индивндуализам, који се узимље н за карактер либерализма, хоће нпр. политичка права, као изборно право, или друштвена, као слободу рада, не за личност у опште но за личност нарочитога положаја: за зичност која толико и толико данка плаћа, која има капитал и т. д., дакле увек за личности нарочите врсте

Ово смањивање обима приватне својине не почива ни на чем другом до на развитку човекове слободе. Ово развијање и проширавање слободе у одношајима цојединда према појединду јав.ва се, природно, као ограничење онога што може доћи под власт нскључне вол>е нарочнтих личности, изражава се, дакле, као смањење обнма приветне својине ... Паралелно с овим током правне историје иде развитак економских односа.... • Ова мисао Ласалова, иначе са свим тачна, потребује само једну исправку: да она вреди за оне историјске периоде у којима је приватна својина изашла на површину као Фактор друштвени, јер је било времена кад ње није било. II онда доиста излази, да сам унутрашњи развитак права својине носи собом и њено — уништење, кад оно постане препрека даљем развитку, као што је то већ у Енглеској нарочито с правом својине на земљу, где се оно јавља као прост u чист монопол, потпуно одвојен и од рада и од капитала.