Delo

428 Д Е Л 0 крају приведен правни одношај од дејства прве врсте прохибнтивних закона. С наслоном на већ наведене у прошлом параграФу случајеве узмимо нпр. да је пресуда за издржавање ванбрачне деце ту и да je услед ње унапред добровољно илаћено издржање за више година. Кад дође сад закон који обавезу издржавања укида и кад услед тога и пресуда падне, онда, ипак, Фактично издати новац не може се тражити. И то не с тога што би остала само у важности naturalis obligatio, јер последица би била иста, као кад би нов закон уништио и саму obligatio naturalis. То се објашњава увек тиме, да на свршена Факта нови закони не могу деловати, или као што Савињи вели да закон не може оно што се догодило преокренути и рећи као да се није догодило. Ми смо већ видели да ово правило теориско не може да се одржи, и ако је оно у већини случајева тачно. За то се за њега мора наћи нов један основ, који истиче из саме теорије о неповратнј сили закона. Овај основ је у нарочитоме, самосталноме праву државине, праву које постоји у Фактичкој вези личности са извесном ствари. Савињи је у свом знаменитом делу државину као једно засебно право развио и она је као такво право отада опште позната. Државина као нарочито једно право оснива се на томе, шго већ везивање једне ствари са личношћу чини једну правну везу, код које узрок или разлог, causa, услед кога то бива, у присенак долази. Папинијан вели: «possessio plurimum facti babet”, a Павле: Hin summa possessionis non nultum interest, juste quis an iujuste possideat.” Из ове суштине права државине неодољива је последица: да док један предмет у опште може у притежање или државину доћи без вредности је, да ли је основ тековпне или постанка државине, која је још допуштена, новим законом забрањен. Нови закон налази државину, дакле већ извршену везу ствари са личношћу, као једно засебно право, које се, по томе, једино и само тиме може уништити, ако нови закон удара не на основ постанка државине него на саму подобност дотичног •објекта да може у онште у државину или притежање доћи, ако