Delo

УСТАВНА И ДРУШТВЕНО-ПОЛИТИЧКА ПИТАЊА 429 дакле он одузме могућност да се једна ствар или предмет могу са личношћу везивати Из овога се сад види, у колико би се могло закону цара Константина којим се укида 1ех commissoria пребацивати да има повратну силу. То зависи, са свим, од тумачења тога закона. По заложном уговору, на основу 1ех commissoria, једна је ствар заложена код повериоца с тим, да ако се он за одређено време не задовољи, она постаје његова својина. По себи је право повериоца на ствар задобијено још у време уговора, али, по нашој теорији, наравно само док не дође прохибитиван закон. И ако со, у примени онога закона који укида 1ех commisoria, не пође даље но само дотле: да се повериоцу, који на основу 1ех соmmissoria има уговор, одузме ствар ако до дана изласка новог закона рок дугу није протекао — онда повратне силе нема. Ако ли би се, пак, нови закон и на такве случајеве применио, где је рок дугу до појаве новог закона протекао и тим самим заложена ствар код повериоца иостала његова својина — онда би наступио тиме случај повратне силе закона; јер је ствар дотична већ везана са личношћу, она је у њеном притежању, у њеној државини, све једно по ком основу: ту је, дакле, оно што се вели finitnm atque absolutum, те се не може пре уништити док се законом не огласи да такви предмети не могу у опште прелазити у лично притежање. Исто је тако и код iuris quasi-possessio, наравно опет са ограничењем да прихибитивни закон не дира у право да се ствар може налазити у приватвој својини, дакле у притежању лнчности. Овде да приметимо да се и лично стање може притежавати. Роб може постати слободан човек, ако je неко време, нпр. 20 година, као такав сматрао себе и уживао је — по закону Диоклецијана. Такви су и прописи француског грађ. закона о possession d’etat, чл. 197.320 и т. д. по којима се неко сматра као дете извесних родитеља, дакле као законито дете, ако је извесно време као такво важило и признавало се, ма да није венчања било. На том основу сваком вољном радњом задобијено лично стање осигурано је од дејства прохибитивних закона. ако они прохибирају само извесну тековину а не и само биће стања.