Delo

УСТАВНА И ДРУШТВЕНО-ПОЛИТИЧКА ПИТАЊА 437 собом, те би своју садашњу правну свест не реализовало, као што интерес друштва захтева, него је негирало. За то је погрешно и то, да такву противност — између старога и новога кривичнога закона — треба амнестије и помиловања да изгладе. Јер и амнестија и помиловање претпостављају, да се дотично дело и по садашњем закону има да казни, пошто иначе не би имало шта да се амнестира. Променом, пак, закона правно је казна већ искључена, те по томе и нема шта да се амнестира. Израз, дакле, nulla poena sine lege значи не само да се нико не може казнити казном коју закон није прописао, но и да казна не може трајати више него што је трајао сам закон који ју је створио. Кад је, пак, нови кривични закон тежи, онда је, као што смо раније већ видели, у питању воља личности, и за то он не може и не сме да дејствује на ранија кривична дела.1) * * * Тим Ласал завршује и лагање своје теорије о повратној сили закона, т. ј. о однош > у два закона који су у разно доба постали, о одношају рани/сга и доцнијега закона. х) И према овом доиста логичном и једино правилном схратаљу мора чудно нзгледати, кад неки новији писци, ме},у којима и Ламаш, доказују, да нови закон кривични може, кад је тежи, да дејствује на кривичпа дела и пре њега учињена. Изузетак допуштају само у случајевима, кад ранији закон није какво дело као кажњиво био огласио. А међу тим баш тај изузетак показује сву погрешност мишљења тих писаца, јер ако нови закон као тежи не може да се примени на дела, која дотде нису била кажњива, то је извесно само с тога што у том случају нови закон повратно дејствује на вољу личности. А кад је то тако у том случају, онда је тако и онда кад нови закон тежу казну прописује за извесно и раније кажњиво дело, јер личност има права друштву да каже : да ми је повната била казна, ја бих се боље чувала да дело не учиним. Паралела коју Ламаш наводи између кривичнога закона и закона о војној обавези, да њом оправда горњс мишљење, нема никаква основа •, јер кад закон о војној обавези доноси нове терете за личност он не додирује никакву индивидуалну ранију радњу, па да је сад мења, док је у кривичном праву случај обрнут: тежи кривични закон мења во.ну личности, кад јој одређује тежу казну за поступак који је она учинила по старом закону под оправданом претпоставком да за тај п?стуиак она не може да се друкче суди но онако како тај закон наређује; јер нико, па ни друштво не сме рећи: личност би та учинила исту крнвицу и кад бн се она овако казнила како је сад новизакон казни, пошто би то значило одрицање самоопредељења личности. И према томе са свим је без ■основа и оно, што Биндинг у том погдеду вели : да ако се хоће да говори о каквом правном одношају између државе и кривца, онда је јасно да је „кривац онај који трпи, а не онај који одређује"! Јер јасно је, да ако кривац не одређује према држави ништа, он одређује према себи: хобе ли или не да учини кривицу аод и-звесним околностима кад је казна за једно дело рецимо пет година затвора, или кад је она за то дело само пет месеци. — (Види: Vorschlage Znr Revision des Strafgezetzentwnrfes, \on professor Lamasch (Allgemeine osterr. Gerichts-Zeitung, 1894. г. Бр. 41.)