Delo

ДРУШТВЕНН жнвот 465 нову пенсијоног Фонда оставитн приватној иницијатпви. 0 самој организацпји ове установе, ми не ћемо говорпти, јер излази из граница задаће овога чланка, а додирнули смо је само у колико нам се чинило, да пма везе са пптањем, о коме пишемо. Што се тиче иенсије чиновника, ми смо њу имади на уму донекле и са оним разлагањем, којима су постављене границе права на отпуштање чиновника из државне службе. Међу тим, она треба да има u нарочито пространпје место у овој раснрави, u као један специјални одељак чиновничких права, и због особених, доста компликованих основа на којпма ночива, и најзад, што је од значаја да се уоче гдавне мислп, које треба да упуте на добру организацију ових основа. Пенсија чиновнпка, као право, може се начелно правдати u подитпчкпм п правнпм разлозпма, те зато није са свпм без нравне основе, као што бп бпо случај код пенсије његове породпце. Mu смо раније виделп, да је чпновнпку његова плата јединп извор нрихода, н да он не сме да прпхватп никакво друго редовно прпвредно занпмање, нити у државној службп сме да прпмп и другу награду за вршење службених дужностп, мимо награде, која је везана за његов ноложај. Задржав право на пскључиву употребу прпвредне моћп чнновника, само за своје цпљеве, докле год та моћ траје, држава је самим тим примпда на себе обавезу, да у накнаду за то обезбедп чпновнпку егзпстенцу u онда, кад он даљу прпвредну иодобност u за саму њу пзгубп. Раздог оваквој обавези лежп у прпродној задаћи човека да обезбеди u своје садашње п будуће одржање. Ако је разлог оваквој обавезп државе правплно схваћен п погођен, онда му се само као логпчно објашњење придружује даља околност, да је држава плаћада редовну чиновничку награду — плату као засдуженп еквиваленат, то јест да га је плаћала само по законски одмереној норми, која представља вредност његовпх учињених, датих, а не будућих услуга. А кад то стојп, п кад је, као што смо већ видели, та истпна г.јавно начедо које обележава чиновнпчку плату као ираво, онда остаје обавеза државо за нлаћање чиновнпчке пенсије несумњива. Таку мотпвацпју чпновннчке пенсије схватамо ми као правпу основу њену. Овп раздози прпродно указују на даље пстпне, да акт пенспјонисања, може битп само резултат несумњпво констатоване даље неподобностп чиновнпка за државну службу, као што нрпродно унућује п на потребне гарантије, да се ова примена нрава на пенсију ни у којем сдучају не изметне у злоунотребу. Јер, логика оваквпх разлога пенсије, облигатно истиче ова начела: докле год је чиновннк подобан, да врши државну службу корисно, он пма п право п дужност да у службп остане. По томе, нити он треба да има право напуштања службе с пенсијом, нити држава пма користп u потребе, да употребљивог чиновнпка пенсијонише пре, но што се за службу онеспособи. Шта више, ако је дотични чиновник у опште корисно употребљив, онда је баш интерес државне службе, да се том употребљпвошћу за све време њеног трајања користи. Овоме је разлог, како политичко-службени, што је сагдаснпје њеном цпљу, да црпе јавне корпсти од услуга позиДедо IV 31