Delo

Д Е Л 0 466 тивно доказане употребљивости, него да те користи очекује као сумњнви изглед од замене, која је још у смислу њене употребљивости неиснитана, тако и чисто Финансијски, да не чини неоправдане издатке, на шгету државне касе ; и најзад придружује се и разлог јавног морада, да се не дозволи спекулација са јавним интересима u да се не санкционнше злоупотреба награђеног нерада, као право и онда, кад дотична особа беспрекидном, доказаном употребљивошћу у јавној служби треба и може својом активношћу, да оправда награду, коју прнма. До сада пздожени ставови о основу, по ком треба да се прпмењује акат пенспјонисања чиновника, безусловно упућују на правило, да без правилно доказане неспособности за даљу употребљивост у државној службп, не може бити чпновнпк пенсијонован. Ова неспособност може наступнти услед разннх узрока, о којима смо папред говорили, али су свп ови узроци такве прпроде, да они редовно представљају недостатак једног пли впше основних елемената. од којих се, и сваки за се п сви скупа, сматрају као непзоставна погодба, за корисно вршење државне службе. Ну, радп бољег разумевања дејства тих узрока, треба правити разлику за случајеве кад се они јављају као доказана посдедица нормалног стања чиновника, и као последица, којој је истпна п чиновнпк допринео, али нп у Форми нитн на начин, да би се она могла да сматра непосредно као његов жељени, иредумишљајнн резултат, јер би у овом последњем сдучају ималп посла, у место са разлогом пенспје, са таквом крпвпцом чпновника, која има да буде разлог његова отпуста из државне службе, као што смо то напред виделп. Према овоме, може битп речи, као мотпвпма пенсије, само о узроцпма, као оправдаиим Фактима, после којих она треба у јавном интересу да наступи, а којп се по начелпма о отпусту чпновника, не могу да уппшу у Формалну кривицу чиновника. У том односу и чиновнпк има право, а држава п право и дужност, да се актом пенсијонпсања користи. Имајући на уму непзбежну, редовну нојавуједне категорије таквпх узрока, у пначе нормалнпм прплнкама једног чпновнпка, држава одређује време њихове појаве, илп испитује само Факат појаве, а самим тим одређује п време, кад ће се тим правом пенспјонпсања, услед таквпх узрока, користпти. Та категорија узрока, јесу године старостп, немоћп, пт.д. Другп део тих узрока, састоји се истина и донекле у неморалности дотичног чиновника, али никако као резултат његове предумишљајне жеље пли као последпца чина, на који се чиновннк свесно решпо, као на готовост, да њпме изгуби п ово право своје, — а наравно, у колико та неморалност није добила законско обележје узрока, на основу којпх чиновнпк треба да буде отпуштен. Ирема овоме, све што се признаје чиновнику, посде пзвесног повременог низа услуга, учињених државној служби у опште, а то јесте важно мерило пенсије као права, мора се признати п томе чиновнику.