Delo

Познавши личност, сад треба да видимо изближе саме владалачке поступке и начела no којима ради овај владалац. У том погледу налазимо y овој књизи неколико важних писама кнежева оца, Карла Антона, и његова рођака и пријатеља, ондашњега прускога наследника, a доцније цара немачког (1888) Фридриха. Карл Антон био je кнез мале покрајине Сигмарингена, na je (1849) напустио своју владавину y корист немачкедржавне идеје. Мишљења његова о уставним дужностима владалачким врло су погодна да сузбију погрешне мисли, које ce шнре код необавештенога света, п no којима би уставни захтеви данашњега времена били само дела или нестршвивпх властољубаца или славољубнвих људн који желе изићи na глас, a не велика и основна погодба за развитак народа. Једному владаоцу не може ce пребацнтп да жели изићи на глас или доћи до властн, и кад дакле и владалац заступа савремене уставне захтеве, онда je то само потврда да су паметни људи већ дошли до опште сагласности о основним погодбама за данашњи политички живот. «Разуман и честит владалац не сме никада водптн личну, он увек мора водити народну полптику» (с. 56.) то je савет који je Карл Антон врло често стављао на срце својему cnny ř младом румунском кнезу. Поводом тешкоћа које беху при саставу првога компромиснога министарства К. Антон пише под 17. јуна 1866 : « . Ове комбинације наравно нису за тебе лака ствар, али као уставни владалац ти их мораш примити, и мораш пустити да одлучује већина y министарском савету (Conseil), да не би тп излазио као onaj који носи одговорност. .. Твоје гледиште мора битп само корист државна, пред том коришћу мора увек уступати сама личност владаочева” (с. 79.) При израђивању Устава, кнез сазива y два маха носланике и став.ва им на срце да с погледом на велике спољашње тешкоће убрзају свој рад (с. 73.) За сам тај Устав којп долази y најнапредније занимљпво je чути мишљење саветника Вернера којл je y почетку провео неко време поред кнеза, и који, веран својој пруској школи, пзјављује да би „за ову зем.ву била апсолутна владавина најбожа,” na после тога додаје «али то сад већ внше нпје могућно» (с. 98.) К. Антон, кому Вернер ово своје мишљење и саопштава извештавајући га о приликама

182

ДЕ Л O