Delo

Онда ћете остати код мене као моји родитељи да вас храним и сараним !.. VI. Али, не лези ђаволе ! Што ce не да не да . . . Ни два дана на могоше остати !... Морамо ићи ! Ама куда ? Куд нас судба води. Онда да вам д4м ваше nape. Нећемо ! Остан’те на ручку ! Нећемо. Е, ваљда, не ћете празне руке отићи. Жено, умеси им једну погачу. Па намигну иа жену и рече joj да замеси y тесто коју прегршт дуката. Жена послуша. Кад погача би печена, Пера им спремн још јестива и метну y торбу. Е, с Богом, Перо. рекоше старине. С Богом ! Нек ти je алал ! И одоше. Оставпше ce пута. na ударише преко њива и ливада. Haníme на један чајир пун стоке, Чобани ce окуппли око ватре да ручају. Једно чобанче перушка врућу проју. Стани удари вода na уста Старче, ja бих проје ! И ja, бако. Да им дамо погачу за проју Да дамо, бако. И приђе старац чобанима те понуди размену. Они једва дочекаше, na их још позваше на ручак, али они не хтедоше. 'Само старац запита : Чија je ово стока ? Пере касапина. A ви ? Ми смо његови чобани.

204

ДE Л O