Delo

И док коло ради, храбри, дише, зове, Отуд тутањ ори иа позиве ове Kao одзив звони; и са свију страна Хптале су групе Србља одабрана. A од силна клика срда раздрагани’ Орио ce одјек на свакојн страни, И хитало журно пепелишту светом, Да темеља даду раду започетом. Грлила ce браћа од радости веље, Обнављала наде, обнав.вала же.ве ; И на лпцу сваком света радост спја, A из срца диже молитвица тија. Престало je коло и свуд вреве стале. Попадаше вернн Богу да захвале.... Оа суморна неба дигли ce облаци И no пољу топлп расулн ce зраци. Te светлошћу светом заноснога чара Обасјана трепти костурннца стара, Радосно им срце заигра y грудма ; A слађан напптак свим замеша жуд’ма, Она зора света што напретку водп, Клица из које ce „величина” родп, Они свети плами моћи и врлпне Занос дају свима, те све груди њипе Заиграше бурно a no целом роду Одјекнуше гласи : (( 3а веру, слободу!” * * Ал' су тужнп сновп што их душа сања, Тужни ли су звуци тога радовања !... .Тер, гле, кад ce пренеш иста пустош ту je, И кроз пусте краје коло одјекује, Па раздмре грудм, зледи pane старе Јер ие диже с пова one слабе жаре, Кад ce заман чека да час свети стпгне, Заман братска рука да ra с нова дпгне.

Београд. 1894.

јЗт. JA. јЛуковић

268

ДE Л O