Delo

Да узданув тужно и њу не спомене ? Може л’ поћи даље оном светом боју, Кад ce Србвн бори за слободу своју ; Да не приђе смерно светом храму томе, Где с’ приволе Лазо царству небесноме ? 0, тад како горда, како сјајна стоја. Ал’ ни два три века тужна не изброја, И данас’.... 0, впдиш како ce све мења, Губе ce спомени ... губе поколења. .. И по тужном миру ту ce лупа чује, Радозналог која себп примамљује ; Ал’ ком знанцу старом што суморан блуди, Гле то рука трне и уздрхте груди, Срце силно бпје и очи зажаре, У грудима слабим зледе ране старе ; Ал’ кад смућен поглед на ту пустош пане, Рука клоне слаба.... и тек суза кане. Там где олтар беше сад ce гуштер шеће И y вечном раду коло с’ једно креће ; Воденица ту je подигнута једна, Да с’ руга светињи тога роба бедна, Да плашило буде бесних господара Али друкче збори споменица стара. Она само ceha, свети спомен гаји, Који наду пружа поништеној раји.... Наду, наду само.... Споменице драга, Кроз векове дуге ие изда га снага, И он жељно чека да час свети стигне• Ал’ без братске руке не мош’ да ce дигне..,, ■f * * Hoh je пала тавна.... У недоглед тавни Губе ce планине и ггитоме равни ; Околина цела већ одавио спава, Само коло ради и не застајава. И вечито тако, као извор стари, Оно ради, зове за одмор не мари.. A далеке тамо, где с’ Косово нија.. Натмурено небо облачине свија.

267

CA КОСОБА