Delo

зло био прошао, алп мухамеданац je ослобођен, јер осим потказнвача. нпје било другога свједока. Па не само да чиновнпцп потказују грађане, већ нп сами чпновнпцп нијесу спгурнп да пх неће потказатп њпхови друговп. Пмао сам прнлпке, да ce разговарам са једнпи нпжим чпновнпком пмена му не смијем казатп, јер бпх га тиме упропастпо п кад сам му ce тужпо шта патп nam свпјет од шпијуна рече мп : „ Moj господпне, знам ja то врло добро, јер оам толико годпна y Боснп, алп знајхе, да нп ми чпновнпцп нпјесмо пошхеђенп од тога. Какво год неповјерење влада међу грађашша због шпијунства тако je ii међу нама. Нпко ником не CMnje да ce повјерп.“ Како то пзгледа, господо новпнарп, што трубпте no својпм новпнама како ове земл>е напредују, како je народ задовољан п тако даље? Шппјунсхво п задовољство не пду једно уз друго. Имамо ми сличнпх прпмјера y исторпјп. Знамо мп за времена Тпберпја, Клаудпја, Каја п Нерона, под којијем je даревима Pmi дрхтао од страха шппјунскога ; када су сроднпцп сроднпке денунцпралп. Ама псторија не хвалн ту епоху рпмске псторпје, нптп тумачн шппјунство као пошљедицу задовољства y Рпму, веввелпдаје шппјунство пзазвано страхом неваљалцх царева од народнога незадовол>ства. Једном сам већ споменуо десетпну, како je народу за турске владе лакше било даватп, јер je нпје морао плаћатп y новцу као сада, већ je давао y натурп. Но нпје само то што народу десетпну тешкох чпнп * теже су још злоупотребе при процјењивању жетве. Десетарп, којп пду no седима п процјењују од ока колпчпну жетве, да ce према томе одредп колпко ко пма платнтп десетпне, чине велпке неправде народу. Онп: добнвају од властп за свој процјенпхел>скп посао извјесни проденах од скупљене десехпне: п наравно што већа десехпна, то лећа награда десехарова. Споменем лп још само лакомост људску ne бп хребало даљега објашн.аван.а. Са свим je разумљпво, да ће десехар прп процјенп казатп због свога проценха. да жехва пзносп впше него шхо je. Ero хо су хездоупохребе. Па барем, да осхане ха процјена само прп давању десехпне нп no јада, алп ху сад долазп кмеху сељаку, ara плп бег, чпја jeземља п тражп своју хрећину no хој десехпнској пропјенп. Шха ћеонда осхатп кукавноме земљодјелцу, да ce прехранп до друге жехве, a шха лп ће му остахп за сјемена за вдућу годпну ? ! He осхаје му ншпха друго већ да продаје спхну п крупну схоку плн да мушке главе пз куће пду y облпжње варошп, да наднпче. Још да додам к томе рабоху бесплахан рад na друмовима, за који ie посао морала давахп свака сеоска кућа раднпке, п још кад рекнем да ха рабоха још нп данас mije иресхада (један очевидад прпчао мп je. да je ове годпне гледао na новом друму, шхо ce градп нпз Врбас до Бањелуке, сељаке дохјеране na рабоху, да раде na хом друму) онда. можехе разумјетп шха јаднп сељак сносп од one власхп, која je тобож дошла да га избави од турскијех кулука (рабоха). Па још да су хп друмови грађенп с обзиром na народне похребе Пзгледа да су прл грађењу

288

ДE Л O