Delo

ни.ма и Татарима забрани свако трговање и торбарење no народу, као ii да не смеју имати својих нарочитих стоварпшта (јер то они ни нама y њиховој земљи не дозвољавају, или ако нам то уговорнма на узајамности основаним и дају, они врло добро знају, да им ми y њиховој земљи конкурисати не можемо. I. 211.’) У Пољској je нпр. год. 1451. али на жалост за кратко, било забрањено страицпма. a нарочито Нирнбержанима, трговати no Пољским земљама. I. 368.); од тога изузима Персијанце ii Грке, али опет само са извесним ограничењима. Градовима пак даје не само право већ и дужност « Гостогонства в (I. 325 ), јер je, вели он, њега било и код старих Шпартанаца (тако звана „Ксениласија“) тј, кад од времена на време изашиљаху no земљи нарочите oprane, те прогажаху странце a кажњаваху домаће јатаке њихове. (I. 364.). Овакве мисли диктовао je Крижанићу мисленику и слободњаку само onaj први n необилазни економно-политички интерес словенскога самоодржања y држави руској. To сведочи и ona даља важна напомека његова, да никакве моноиоле ни аовластице не треба давати странцима (ни соли, ни руда, ни пристаништа, ни крчме, ни млевења, нити икакве друге робе, ни механичке вештине), али, додаје томе Крижанић, све ce то према потреби земаљској може привремено и дати под закуп, али само људима рускога или словенссог иорекла. -) «Јер људи словенског порекла, na ма који и ма откуда они родом били, не сматрају ce с name стране (Крижанић то уноси y своју дарску реч) као странци и зато hx законима овим не искључујемо из привилегија рускога народа.“ (11. 73 —74.). Кад ce сетимо како je страних монопола До јуче и y нас било и како ce и данас налази још људи, који на њих помишљају, онда ћемо и сами лакше разумети ову патриотску искључивост Крижанићеву, јер нам напомена његова још ни данас није na одмет. Напредни народи нису нигде до своје привредне снаге дошли само слободпим припуштањем странаца и страних производа, већ иапротив свакојаким мерама

'} Немцп, велп он, својим лукавотвом довелп су нас дотле, да no свој Русији уживају право настањпвања н трговаља, a ми међу|)тим улазимо са њима y смепше уговоре, као да наши л>уди логу и смеју држати своја стоварпшта no Штокхолму, Амстердаму, Хамбургу итд. 11. 189.

2 ) Ово нарочито важи за руднике, којп ое морају давати под закуц ади опет не једноме, a нарочито никако туђину. (I. 369).

381

КРПЖАНИЂЕВА ПОЛПТПКА