Delo

ИЗ МОЈИХ УСПОМЕНА

I. ДУДИ Једног лепог мајског вечера после краће шетње no упутим ce друмом шумп што je била далеко највише no сата. Tora дана чптаво no подне остао сам код куће,|’у својој ђачкој собици, и под утицајем сете која ме y то доба нпје напуштала бпо сам утонуо y неке суморне мислиРтако, да место да радим као што сам мислио, остао сам на против беспослен заваљен y стару једну Фотељу, y којој je јамачно још и отац моје газдарице дремао пушећи своју лулу после ручка и nocue вечере. У то доба већ нисам имао нпкога свога. И последња ми сестра, слабачак изданак некада велике породице, умрла je била девојком на две године пре тога. И тако сам био сам. Тад ми je било двадесет година, a живео сам од стипендије што je био завештао један богаташ y мом родном месту на три најбоља матуранта ; бпо сам један од те тројиде. Учио сам права, и то ми je био званичан посао, ако могу тако рећи, y ствари пак необично сам волео позориште и y опште драмску књижевност, и веровао сам чак да ћу некада и сам бити драмски писац : изгледало ми je да има нечега y мени здраво noдесиог за тај рад. Ha ту Ј»шсао довео ме je можда y многоме и сам мој живот, и сама моја прошлост, y којој imao сам леппх момената и био срећан само док сам још дететом бпо, a доцнпје несрећа ме je за несрећом сустизала. И још једина je cpeha била та што сам био увек здрав. Јаки, друговп ме нису друкше звалп.