Delo

пријатна језа, наиунише ми груди, и као очаран остадох да га слушам. A ко од вас није какве лепе, летње ноћи чуо љубавничку песму славујеву, и сећате ли ce како je сама та песма будила y вама стотннама лепих слика, које су вас заносиле. A зашто? Зато што CiMO били млади, и зато, што je још од најстаријмх времена y славују оличаван доброчини генпје, веран пратилац лепих ноћн чија je песма сматрана као одјек песама што певају срца заљубжене младежи. Па и ja, слушајући тада славујеву песму слушао сам кроз њу, стотпнама исповести заљубљених младића, и гледао стотинама ножних девојака како поруменеле, оборена погледа и дршћућпм срцем, слушају заљубљене избранике своје. A гледао сам их и y вароши и y селу, и богато и сироте, и на баловима и на сеоскнм преславама; обучене y свилу и кадиву, као што су биле обучене племићке Тицијанове и пасторка Бушевљева и Ватов вева, и y простим хаљинама са заглађеном косом сплетеном y витице са којим цветом само место злата и драга камења, али све праћене бледим месецом. Јест, сама та мелодична песма славујева пробудила je y мени све те слике, поткрешвена врло лако и дотадањим мислима о непознатој. Из те замишљености трже ме псећи лавеж. Погледах старца: он je такође слушао. сНије ништа» рече ми, пошто пас умуче; „тако му дође no неки пут na залаје. a кад нема на кога он лаје на месец, познајем му лавеж, друкчије лаје он на непознате “ Он je joui говорио кад y каФани поче сат да откуцава* »Je л’ то десет» ? запитах старца. Он ce трже: „Шта велите“ ? „Je л’ то избило десет» ? «Јесте*. И поново заћутасмо. «Што ћутите, што сте замишљени» рече ми он, пошто ме прво донекле посматрао. „Зар вам ова лепа ноћ баш ништа не каже и ? Од љега, старога чиве, то ме питање изненади. Погледам га, и одиста учинн ми ce као да ce тренутно променуо :

389

ПЗ МОЈПХ УСПОМЕНА