Delo

лнце му доби израз неке тужпе мирноће, и ja већ почех и y њему да гледам неког драмског јунака. Шта ћете, то ми je била слабост. „Па замишљен сам” рекох му, «а. замишљени људи канда не изгледају баш највеселији. » Он ce днже са прага, приђе столу за којпм сам седео, седе, и гласом који му дотле нисам чуо, гласом пуним нежнпх модулација поче да ми говори. „Впдпте“, рече ми, „ваша замиш.веност дала ми je повода да мислим о вама, о младости y опште na на послетку о својој прошлости, о својим лепим данима...“ Ту застаде, na погледавши ми право y очи, a чиме je јамачно хтео да види, шта ja мислим о тим његовим меланхоличним осећајима, продужи: «Јест, Herr Doctor, овакав каквог ме видите и стар и ружан и једном речи schäbiger Jude како ме многи назнвају, и ja сам имао своје златно, своје велико доба, a то je било онда кад сам имао ваше годнне. Ах, кад ce само сетим онпх ocehaja кад сам опета овако ноћу пролазио поред њених прозора ишчекујући да je само видим.. Ja мислим да и жедан путник где y врелој Сахари није са више чежње ишчекивао какав хладан извор, но што сам ja ишчекпвао девојку коју сам волео и која ми je после била жена. И хо je тако трајало дуго, све до њене смрти, a после, после je све прошло. И ето, то лепо доба познао сам тек онда пошто га je нестало, na за то сам баш и хтео, Herr Doctor, да вам скренем пажњу на ту пстину, да ce и на младост баш као и на срећу мисли тек онда пошто je нестане. И пошто додаде да тако ne би требало да буде, и да би младеж y свакој прилици требала да ce користи тим жалосним искуством отарих говорио ми je y томе смислу још дуго за тим. И шта све није наређао : спомињао je и Шекспира и «Гетеа n Шплера и Лесинговог Лаокона и још тушта неких имена. Шта ли му je само дало повода да говори о свему томе, о чему није можда ни с ким говорио ? Лепа ноћ ?... Славујева песма ?... Тек својим речима старац одиста учини да ми ce мисли кренуше другим, дотле незнатним правцом. Младост коју сам

390

ДE I O