Delo

глумца, бно y друштву врло миран и ћутљив, тако да je чак и с њом мало говормо, a што je мени, право да кажем, било милије но да ce забављао с њом. Њој опет није дуго требало na да приметп моју љубомору, na сад, да ли нарочито, да ли случајно, ретко je говорила са мном о њему, na и тада сасвим хладно: као о каквом индиФерентном лицу. Једног вечера пак кад сам отишао к њима, затекнем je обучену (имала je на себи једну хаљину што сам ja волео, a што сам joj више пута рекао). дИдете некуд“ запитах je. «Јест, идемо y позориште ; вечерас Артур (тако ce звао млади глумац) игра први пут Кина, na нам je нарочито ппслао карте. . Вама je такође послао.... Мислим да нећете одбнти”. И тако и ja одем с њима. Артур je тога вечера добио венац, и као ни једном дотле. Дули je говорила о њему: хвалила његову игру, и, што ми није било најпријатније, с одушевљењем понављала: «je л’ те како je био леп?! je л’ те како je био леп?!“ ♦ * *• Кад сам једног вечера опет отишао к њима, било je јуна месеца, на моје велико изненађење, затечем бабу саму где плаче. Запнтам je шта je; да ce није каква несрећа десила. Она ми само показа руком једно писмо на столу. Приђем столу, и пошто узедох писмо запитах je да ли га могу прочитати. «Слободно, слободно», одговара она јецајући. To je писмо гласило ; «Драга стара-мајка, „Ja и Артур волимо ce још одавна, и он ми je рекао да he ме узети за жену ; али кад год je то споменуо својој матери, она ce љутила и говорила му, да ако хоће и даље да остане њен добар син, онда ме не сме више волети, јер ja сам сирота, a он, као даровит глумац, моћи he ce оженити богато”. «Па зато смо ce решили да утекнемо. Ja hy такође да будем глумица; a ти, стара-мајко, немој да плачеш, ja те увек волим, ти знаш, и ми ћемо опет доћи. Где ћемо управо да идемо нисмо ce још решили, ал’ тек писаћемо вам колико да знате где смо, и да ce ne бринете за наше здравље. Збогом,

397

ПЗ МОЈПХ УСПОМЕНА