Delo

пли не, боље до виђења. Буди дакле без бриге, јер ти знаш : ако сам ja тврдоглава Артур je паметан. Твоја Дули.» Кад сам прочитао то детиње писмо дође ми тако жао да ми сузе ударише на очи. „Кад je отишла?“ запитах стару. „Синоћ,“ одговори она. „Отишла je још око три сата. Рече да иде код Марије. Ви знате, Марија, њена другарица. До шест сата ни сам ни мислила на њу. Али кад дође шест na ii седам, na и осам, одмах сам помислила да joj ce морало ма шта десити. И онда, можете мислити, како ми je било кад после тога одем Марији и чујем да није ни долазила тамо. Одмах отрчим y полицију, шта ћете ja сам само најгоре замишљала, и замолим да je потраже. И y том страху проведем читаву ноћ. A кад сам јутрос онако утучена пошла да легнем, тобож да ce одморим, на столу нађем то њено писмо. Страшно !.. Страшно !“.. И сирота стара поче поново да јеца. Седео сам још мало, a потом ce дигнем и одем. Било ми je жао као да сам изгубио некога свога. Јасније но и једном пре тога, моја младост и сва моја прошлост створнше ce преда мном, и лепо осетих како ми ce још један терет навали на душу, и црн вео поче поново да увија оне лепе снове што ми je заљубљена младост дотле сањала. Јест, тада ми je све јасно било : ja сам волео Дули као што младић од 20 година може волети. * * * У том месту остао сам још пуне две године. Првих дана no одласку Дулином ишао сам доста често старој, ал ! доцније ишао сам ређе тако, да сам на послетку сасвим првстао. Кад год сам био код ње стара je плакала, a већ изгледала je као нико њен. Чини ми ce за то кратко време смежуралај ce и збабала ce више но за свих ранијих педесет, шесет ли година. A ja joj ништа нисам могао помоћи ; јер да je тешим бпла би лудорија, да нађем шта што би оправдало тај Дулнн несрећан корак било би join rope. Једнога дана, било je баш некако пред мој последњи исхшт, враћао сам ce из школе кући, кад, ушав y једну од eno-

398

ДE Д O