Delo

БОАБДИЛ i. II рече Алах силни да падне царство гнило И грех и обест многа. И то је тако било. Гомила стења стоји на месту сјајних двора ; Где је се песма вила, ту влада јад и мора ; Алхамбра спомен славе, у црном ропству јеца, А туђом земљом блуде очева грешних деца. Да, све је прошло, пало .. . И нашта нада празна ? Проклетство руку пружи и стиже страшна казна... И само песник смели ту кад кад ногом стане, На стење спусти главу и снива прошле дане, И стару славу види. Али се брзо буди, И горки бурни уздах стресе му нежне груди П. Са свију страна јуре и стижу храбре чете, Мачеве Шпанци оштре и смело у бој лете. Пастир се стада ман о, а орач свога плуга, С кицошем мазгар иде, с племићем ропски слуга. И Кадикс паде први, Кордова за њим пада, И сад већ дршћу куле Гранаде, светог града.