Delo

8 Д Е Л 0 Кубета трепте сјајна, с Алнамбре блеште зраци, И Цар са свитом заста и тамо поглед баци. Прошлост се пред њим диже и срећни они дани, И као оштра стрела у срце то га рани. «Ах, земљо, земљо моја,м вапај се његов крете, И горке сузе бурно низ тужно лице лете. Сва свита нице гледа, ал’ мајка гневом гори, И нружи руку граду и своме сину збори : «3а круном плачеш, сине ? Да, плачи, плачи, жено, «Кад као јунак ниси чувао царство њено !м И цар још једном јекну и позрав граду шаље, Ободе коња лака и свита крену даље. « 4-IV-95 г. ЈА ИхЛОРАД jj. ЈА ИТРОВИТх.