Delo

КРОЗ УМБРИЈУ И TOCKAHJ

221 подсјећа на дјела божанственог оснивача Христјанства. Фрањо Асишки, у неку руку, и јесте прави Христос средњега вијека. Сиротињска мајка, он је са сиротињом живио, сиротињу тјешпо н његовао, за н.у се Богу молио. Усред друштва, које се оснпвало на сили и самовољи, проповиједао је свету демокрацију еванђелску ; проповиједао љубав у доба мржње и зависти ; једнакост, у доба Феудалне аристокрације, у доба, кад су се за влашћу јагмили и владаоцима градили чак и сами свештеници. Ако дакле вјера каже : слава Св. Фрањи Асишкоме ! хладни разум додаје : слава вјечна ! Саолето, 25 маја. Сутра крећем пут Фиоренције, носећи собом благодарну успомену на ово тихо збјежиште, гдје сам толике лијепе часе ировео. Умилна љепота природе и божанствена милошта умјетничких споменика, које сам овуда мотрио, унесоше у моју душу нешто налик на благу росицу, која је кадра да утоли душевне буре и умне трзавице, онако исто, као што пљусак с неба стиша узбуркане вале на пучини морској. Јасна је мјесечина поплавила широм успавану варош ; гарава кула госпође Лукреције стрши пут звјездатог неба, као нека утвара из прошли]ех времена; наоколо је све тихо и мнрно, а ја ћутим и гледам са дивљењем овај велики мир, и чисто гутам бескрајну поезију мука. Фиоренција, 27 маја. Велике се варошн путнику јављају из далека, баш као к аљице, пред којима истрчавају улаци. Поља су око њих боље обрађена. куће гиздавије, цесте пространије и уредније, л>етниковци и обртни заводи чешћи — еле свака те ствар опомиње да се примичеш великом средишту. Ако путујеш жељезницом, а нијеси вољан да сваки час извлачиш часовник, сјетпћеш се по лицу и кретању твојих сапутника, е се нримичеш великом граду. Грађанин великог центрума, који се у своју резиденцију враћа, назире у теби вајног маловарошанина, па те гледа нехајно, навлачећи суверенским презиром своје енглеске рукавице и скидајући с главе путну шубарицу, да је