Delo

КРОЗ УМБРИЈУ И ТОСК&НУ — Бнљешке u утисди с пута (НАСТАВАК) Асизи, 24 маја. Ако је ишта кадро да у човјеку подстакне и оживи обамрли осјећај за модерност. то јамачно неће бити отаџбина св. Фрање Асишког, коју сам јуче посјетио. Ово чедио мјестанцв остало je увијек верно успомени великог божјег угодника, с којега се о трагу седам стољећа у свијету прославило. Трограна асишка црква створила је мојијем очима највишу радост, ираву умјетничку насладу. Она се може сматрати, по своме склопу, као најљепше чудо религиозне умјетности средњега вијека. То је права Божанствена Комедија средњевјековне архитектуре. Ову су цркву својијем радовима украсили на гласу сликари Чимабуе, Џото, БуФалмако и остали. Џото, заносни поштоватељ и десни пријатељ Дантов, саставио је ту своје најбоље радове ; уз остало, Свадбу Свстог Фрање Асишког са Немаштином. Ама колико живота, колико карактера и у сликама омањих мајстора ! Види се да су ти људи вјеровали у богородице, у анђеле и светитеље, што су својом руком сликали. У једноме од својих чувених аФресака насликао је Џото свога пријатеља Данта, који клечи и посматра задивљен онога, о којему је он исти у свом великом спјеву казао «да се дигао као сунце и својим зрацима све обасјао”. Није овдје мјесто излагању Свечева живота, који је. више мање, свакоме познат ; живот у коме се чедност и јунаштво слијевају у неку врсту евангелског епоса, који те сваког часа