Delo

248 Д Е Л 0 А кад и у овом случају од толике значајности по Словенство није хтео оставити своју отаџбину, замолили су га, да бар добрим саветом потпомогне ово предузеће, те је у мају 1851. г. отпутовао у Берлин. Очаран његовим знањем, бистрином и оштроумњем покушао је министар да га по што по то задобије, али уз пркос сјајним понудама и необичном поштовању којим су га обасипали први научници и министар, не даде се ШаФарик отргнути од свога скромнога, домаћег огњишта. Међу тим обраћена је пажња бечкој господи на овај ШаФариков позив у Пруску, те се почела премишљати о томе, да би ипак требало водити мало друкчије бригу о њему него ли до сада. Шта више сам злогласни канцлер Метерник рече : „Желим да остане ШаФарик код нас, и унапред одобравам оно, што буде гроФ Коловрат ради тога предложио.“ Помишљало се и на словенску катедру у Бечу, али страх од оног баука, што се зове панславизам не допусти, да се ово оствари, и тако буде ШаФарик најпосле кабинетним претписом од 22. маја 1841. год. постављен за ванреднога кустоса царске књижнице у Прагу. За доказ свога признања посла Берлин 1845. г. ШаФарику крст реда ponr le merite, и то чудним случајем баш онај, кој'и је носио годину дана пре тога упокојени ШаФариков «добар“ пријатељ — Копитар. Положајем, који му се отвори у царској библиотеци, знатно му се олакшало његово оскудно стање; уједно му је стајала сада на расположењу огромна ризница литерарних помоћних средстава, и отворио му се слободан приступ к рукописноме благу чешком; али му је за то на другој страни окрњено слободно време, нагомиланим механичким по све ненаучнимп ословима. ШаФарик одвећ савестан, а да сматра своје звање за какву синекуру, не знаше ни за одмену у раду нити за одмор у труду Поред новога службенога посла вукао је и даље из љубави према своме народу огромни терет — несносну цензуру. Али кад је због правичности своје у цензури све више долазио у сукоб с вишим надлештвима, кад му је најпосле одузета цензура чешких новина, кад је против њега из Галиције поднесена тужба и тражено, да се оштро казни, што је без нкаквих примедаба пустио Запове «Cesty а prochazky ро halicke zemi“ (1844), књигу за цело безазлену, али за сваког Словенина значајну, збацио је са себе