Delo

П 0 Т Е Р А 275 — Маџаревић! — узвикну један. — Jec’, он је, — потврдише други. — Ко га уби, камо га ? — запита капетан. Р1зведоше пред њега Лзубишу. Капетан се веома изненади. — А камо онај . . . како ’но .. . што му дадох магацинку ? Људи ћуте, а Ђокић сагиње главу и ћушка се међу свет, само да га не опазе. — Како га уби, море ? — пита капетан Љубишу — Тсе . . . тек онако .. . муца овај и сагиње главу, али по севању очију му види се да је веома узбуђен. Радоња и кмет испричаше капетану цео ток борбе, за које време њуди не дисаху, само да не пропусте коју реч. — А онај нам побеже .. . Деспић, — рече капетан и прекорно погледа — оне, који су га, без сумње, пропустили. За тим се окрете .Кубиши : — Сутра дођи с кметом, да примиш сто дуката. Некакво зелено, необично бледило прели се преко Љубишина лица, заигра му усна, па онда га обли руменило, и он тупо несвесно климну главом. Људи га опколише, стадоше да га тапкају по рамену, неки му пружају руку да се рукују, а једни му пиње у очи .и смеју се. За час му се нађоше многобројни пријатељи и рођаци. а он се само смеши и по кадкад дигне руку, те брише зној с чела, који му непрестано избија. — Ама ђе је наш каплар, наша јуначина ? — викну Радоња, подмигујући на ону страну, где се беше Ђокић завукао— Море, ћути ; доста му је муке и ’нако, — рече кмет. — Е, Љубиша, на јесен, ако Бог да, да ти кољем јуне, — поче Живојин, који се на свима свадбама налазп уз лонце. А Љубиша, занесен и блажен, упро поглед у даљину, па крај видокруга, тамо, где сунчани зраци ираве чаробну боју од небесна плаветнила, па, не верујући свему што се збива око њега, пита се : је ли ово сан или јава ? . . . Потера је свршена ; људи се разилазе . . . £вет. JI. Ј^анковитх. +