Delo

274 Д Е Л 0 маче за пет—шест корака, па се опет заклони у прелом чатала. а ми одовуд продужисмо исти маневар. Остадоше још само десетак чатала између њега и Љубише. Ближе се није смело. И зликовац виде да се мора гинути, па, да би сагледао Љубишу, поче да одмиче из заклона, држећи око на пушци. И Љубиша, тако исто, само очекиваше згодан тренутак да опали. Пружише се пушке и — тренуци се претворише j векове . . . Наједаред Љубиша одскочи од врљика, исиали пушку и стаде. Глава зликовчева клону . . . За тренутак претрчасмо сви до врљика. Љубиша, блед као платно, стоји и гледа у ову црну масу, која је до овог часа била тако страшна, а сад, љеговом руком, уништена. Зликовац, како је лежао на трбуху, тако је и остао обрнут земљи лицем. Девом руком ухватио се грчевито за крај од врљике, а на десну му пала глава. Подигоше га двојица, изнеше на траву. огрејану сунцем, и изврнуше га на леђа. Беше то чисто, младолико, обријано лице, црних, отворених очију, из чијег се погледа више не видп ни једно осећање, ни један знак. „Свршено je, сад ми је добро” — могло се прочитати на том лицу и, као за потврду тога, његове усие беху развучене тако, као да ће сад да се насмеје. Нестало је зликовца, а остала једна маса, која те, сваким знаком, сваком особином, опомиње, да пред тобом лежи обичан мртав човек. — Е брате, ка’ и сваки мртвац ! рече један из гомиле. — Ја нб, болан, човек ка и ми, одговори други. Трепери му џемадан, извезен срмом и обасјан сунцем^ али се не крећу груди под њим. На једном месту с леве му стране више појаса, пробушена му чоха, и на том месту види се крв. Фишеклије, патрони, нож, револвер, — све оно што је задавало страх на живу човеку, сад стоји без значаја, без циља, као да је обешено о какав обичан предмет. « Од некуд искрсну капетан, а за њим стотине људи. Све се то гомила и успиње да види уништено страишло. И ко га види, не може да одвоји очију од њега. Сваки хоће добро да разгледа, па да има после о чему причати. Нарочито му паж.ниво разгледају одело и оружје. Оно им се чини необично, и ако ни чега необичног у њему нема. Најзад се нађоше који га нознаше