Delo

ПОГАШЕНЕ ЗВЕЗДЕ 277 Речи су људске слабе Изрази ништави, Да бих ти мог’о казат’ Силину љубави. Тек ако кад год мени На груди полетиш, Моћи ћеш да је појмиш И да је осетиш. XXIV. Ох, како ми је, како, То само знадем ја, Кад видим њено око, Што као сунце сја ! Свака се искра среће У мени покрене, И све се моје туге У радост промене; А целог овог света За мене нестане Она ми, само она, На грудма остане XXV. Љубим те, љубим, чедо моје Не веруј свету пакосном; Ох, ко би стиш’о срце своје Према твом лику милосном ! Погледај само радост јасну, Што у мом срцу огране, Кад поглед жељни тебе красну Ненадно где год застане. Послушај мога гласа звуке И његов израз дрхтави, Са којом срце своје муке Пред твојим лицем изјави.