Delo

Д Е Л 0 288 Кад сам саопштио 18 септембра вест, вели гроФ Нпгра, о скорашњем уласку италијанских трупа на римско земљиште, Жил Фавр ми је одговорпо, „да нас Француска влада оставља, са симпатијама, да то изврпшмо*. Са своје стране пак, Crćmieux, делегат владе „народне одбране“ за спољне послове у Тур-у, пљескао је нри уласку италијанских трупа у Рим. У пстој прилици п Француски изасланпк у Флоренцпји Senard, честитао је краљу Виктор-Емануилу једним писмом, које је довољно познато, да бп било потребно да га још овде псписуЈемо. Пошто су пталпјанске трупе заузеле Рим, јавно мњење у Италпјп постаде још наклоњеније Француској. Италијанска је влада чак потпомагала полазак Гарпбалдија и његових добровољаца. Њено је понашање непрестано бпло веома симпатпчно према побеђеној Француској. ГроФ Нпгра завршује свој чланак следећим ппсмом, које му је писао у Бордо-у, 27. Фебруара 1871. године, његов министар спољних послова Visconti-Venosta : „Ратни догађаји развише се тако, да је Италпја, која је познавала своје непотпуно стање војне органпзације, бнла дубоко убеђена, да би она могла само продужити борбу, али да би крајњи резултат бпо : што би поред пораза Француске и мп некорисно претрпели ужасан пораз. Изузимајући војнпчку помоћ ми смо се старалп да учинимо све оно што смо могли. Држање ни једне друге земље Hnje било благонаклоније и ниједна од њих није поднела више жртава само да би Европа на једпни успешни начнн дејствовала т. ј. колективно. Положај Европе осујетио је то. У ствари Немачка имађаше за савезника Русију. Понашање Русије укочило је Аустрију; а Италија сама самцита, осећала се u бпла је немоћна У догађајима из Нице ми смо отворено декуражирали агитацију. Што се тпче наше земље, у колико се рат развпјао, њене симпатије !за Француску) беху тако очигледне да највећп прекор којп нам је могла учинити Немачка, то су баш биле ове манпФестације јавнога мњења u штампе*. * * * Ето у чему се састоје, у оиштим погезпма, „Диаломатске усаомене* Константина Нигре. Као што се види, његова је сврха бпла, да уништи илп бар уздрма у Француској оно мишљење. да је Италија ноступала издајнички према својој добротворци из 1859. године, да iy је напустила, пошто јој је обећала иомоћ, и да је, још од почетка самога рата, тражида згодну нрилику да заузме Рим, користећи се неуспесима u поразима Наполеона III. Да ли ово улази у историју ?. На сваки начин. Али ипак његово успомене нису читава историја. ГроФ Ннгра извесно говори истину; ну, не треба изгубитп пз вида, да он пише дипломатски и да се није зарекао да каже целу н нраву истину. У осталом, његова је сврха доста провидна — њу је свако могао уочпти.