Delo

П Р И Ч А 391 после како се опет врати старо срећно време од некад и како опет цветају Врачи као некад и Врачани живе као некад. II тако се Сима Ступица крену у свет, како поп Павле хтеде, а Врачаии ухватише веру међу собом, да ће се оставити свега, док он не дође. А кад Ступица пође једне зоре пре сунца гледало га је сво село, где хитар и брзоног зађе за прво брдо. VII. Ишао је Ступица, испочетка старим сеоскнм путем, којим је већ толико пута прелазио, али већ другога дана изгуби из очију све, што му је било познато, и виде се у чудноме крају где је све веће, где се дрва дижу под облаке врховима, а на њима опет стоји лишће шире од аршина и дуже од њега. Кад сунце западе за једну шумовиту планину, он угледа крај друма дугачку и велику кућу и виде да ie то мејана. Развесели се он, јер му бејаше умор већ и онако усео на врат, па опружи живње ноге и кад сунце сакри чело за планицу, а Ступица стиже иред мејану. А та је мејана била широка, да јој Ступица н не могаше видети два краја од један пут, а висока као највнша гора близу његових Врача, само што уњој, чинило се. нема нн једве живе душе, нити имађаше и једнога цама у прозору. него су кроз празна ћерчива пролетале муве, велике као кокошп и комарци исти онаки, као они штркови пгго су некад били на Крстиној кући. Ступица пређе праг, ал’ се поможе уз то и рукама, jep му је био широк за саме наге и кад уђе унутра, виде широку собу и по њој иоређачи астали. као чнгаве пољанице а на асталима чаше велике, као бурад са дрвеним обручима, а у једном крају велики ћилер, као какав град. Ступица удари својим штапом о ногу једног астала и викну, колико је само могао: «Еј, мејанџија !и На то, нешто шушпу иза ћилера и после Ступица виде нешто мало н гецаво п то има лик и стас човечији, а опет није веће од два Снмина педља, само што се за њим вуче три пута дужа брада, но што је и он сам и још бела као снег. Па кад иде, чини се. каа да је узјашио на њу н све корача устрану преко ње и по неки