Delo

392 Д Е Л 0 пут се помогне и руком да се на њу не саплете. А кад тако дође до Ступице, диже главу на њ и причека да чује што га овај тражи. Стугшца га загледа са сваке стране, намршти се мало кад виде онолику браду, а у себи се наљути на ту неправду, па најпосле рече лењо и једва : — А ко си ти ? Човечуљак прво опкорачи левом ногом преко браде и кад се ње ослободи, одговори: — Ја сам газда од ове мејанице. А кад он то рече, Ступица се ухвати рукама за слабине и одмах се предвоји у месту од силног смеја, па се већ не умеде ни зауставити, а само по који пут каже кроз смеј : «газда... газда... газда!” Онај га човечуњак гледа све с једним оком и види се а се чуди, а кад напослетку Ступица хукну од умора и ућута, рече му овај : — А што се емејеш ? — Како се не би смејао, кад те видим толишног у овој кућерини и још кажеш да си ти газда и да је ово твоја мејаница. — Па и јесам ! — Кажи ти то коме другом, а мене ти знај, није лако преварити, јер сам ја брате мој Сима Ступица и први међу Врачанима Сгупица је први пут о себи тако помислио, кад му је пре неки дан поп Павле рекао свој сан и кад му је уз то ристумачио његову истину. — Познајем ја тебе, одговори човечуљак, и баш да су сви Врачани овде, тако је ! Кад рече сви Врачани, наљути се Стуиица, што му тако грди колевку и земљаке и одмах поче да спушта штап ближе другом крају и уз то рече љутито : — Немој ми само морити руку ! Али II не сврши све гласно и до краја, кад се уплетоше прсти онога човечуљка за његов појас и само што Стуница отвори и затвори очи, а већ лежи на дну једне чаше и кад погледа горе у вис, виде на порубу чашнном очи и нос и мало браде оног малог и чу где му још кроз смеј рече :