Delo

412 Д Е Л 0 мисаона. Кад би тачно било казати да се у сну мисли, ja бих то за ову статву казао. А то је прије мене осјетио и дивно изразио један умјетников вршњак, који под њом н писа ова четир стиха : La Notte che tu vedi iu si dolci atti Dormire, fu da un Augelo scolpita In questo sasso, e perche dorme ha vita. Destala, se nol credi, e parleratti. (Ноћ, коју пред собом гледаш и која овдје благо почива. изрезао је из овог камена један Анђео1); а пошто спава, то је знак да је жива. Пробуди је, ако не верујеш; она ће да ти проговори). Напротив, немојмо да је бунимо; доста ће бити, ако јој погледамо у озбиљно лице, којему је творац њен, изгледа мп, повјерио тајну свога душевног чемера и своје дубоке разочараности. Јер је ово дело Микеланђело стварао у црнијем данима своје постојбине. Његова мила Фиоренција, пошљедњи браник талијанске слободе, бијаше исгом подлегла грубсј сили домаћијех злотвора, и густа ноћ простираше своје тмице нада свом отаџбином. С тога је умјетник своме дјелу најбољи коменгар написао у оној гласовитој китици, коју је, поводом горњијех стихова, својој Ноћи у уста ставио : (irato m’e il sonno e piii l’esser di sasso Mentre che il danno e la vergogna dura; Non veder, non sentir m’e gran ventura Pero non mi destar ! deh ! parla basso ! (Драг ми je сан, a још више што сам од камена; док око мене влада јад и срамота; не видјети, не осјећати, то је за ме велика срећа. Не буди ме дакле, но, ако Бога знаш. ћути !). Микеланђело. као год Бетовен, Данте и Шекспир, постнгао је у свом умјегничком стварању онај недостижни степен, до којега допиру само Богом одабрани генији. Не треба од њега, као ни од наиоменутих му другова, ишчекиваги да нас својим дјелима намах обрадују или насладом испуне, као што то постизавају неки средње руке умјетници. Оии не могу, по богоданој сили којом располажу, него да нас у први мах *)*) Мнкел — Анђео.