Delo

КРОЗ УМБРИЈУ И ТОСКАНУ 415 стварности. Ко пажљивије промотри нека женска лица у њиховијем сликама, лако he разумјети зашто она — ма да у чистој жепоти заостају приликама Тецијановим и РаФајиловим — могу да нас живље заинтересују и јачи утисак на нас произведу. Сво ово што сам рекао подложно је, без сум i е, изузецима ; и овдје се, дакако, може кашто наићи на љепоту регуларну, класичну. Али тек горње опаске, учињене по улицама. театрима, црквама и променадама, дају онај општи резултат. У осталом, модерна умјетност не искључује ни најмање стварност; напротив. Па онда, типови из природе — дјела Божја вриједе понекад више и од најсавршенијих концепција умјетничких. Те ако сам и ја гдекоју Фиорентинску љепоту безочније, но што би требало, у лице погледао, ухвам да се она с тога неће бити на ме више расрдила, но што се расрдише оне слике и статуе у мјесним музејима; свакојако, устребам ли извине, нек ми служи извином моја путничка радозналост, па. ако се хоће, и моја списатељска савјест. 3. јунија. Замислнте варош, која је сама собом потпуна, савршепа — као какав народ или каква држава — варош, која има своју властиту умјегност, своју властиту књижевност, своју властиту архитектуру, своју властиту љепоту — и ви сте замислили Фиоренцију. То се најбоље види по њеним црквама, већим дијелом стила готскога ; али је то стил готски по укусу талијанском наиме, своје врсте стил, пун оригиналности и Фантазије, те који се за рана стао угледати на просте и елегантне облике јелинске старине. Подлога је, у истину, готска ; али Фиорентински најмари теже за новошћу; све је у њих младеначки полет и чежња за напретком. То је заиста била задруга дивова, који су истом растварали очи душевне. Катедрална црква и њено величанствено кубе ; Џотов звоник; златна црква светог Михајила (Orsanmichele); храм Светога Крста и толике друге монументалне цркве, то су све сјајне аФермације тосканског генија. Ова два дивот-споменика — катедрална црква и суседни joj звоник — путника, који првп пут пред њих изађе, чисто нренеразе својим смелим