Delo

416 Д Е Л 0 пропорцијама, живим бојама својих мермера и својом фином и богатом орнаментацијом. Црквено је прочеље тек у наше доба сасвим довршено, и његова мраморја не имадоше још времена да ваљано осмагну ; али на звонику је вријеме лагано загасило изворну живост боја и све скупа слило у дивну армонију тонова, као што не шћаше за руком испасти ни најбољем колористи. Бијела мраморја пожутјеше, црна изблиједјеше, црвена и зелена потавњеше, а кипови и камени украси поцрњеше од сунца и влаге ; а све то скупа саставља дивно сложену цјелину, прекраспу синФонију, с које човјек не зна како очију да скине. Па кад их најзад скине, не може опет дуго мировати; доста му је да се на противну страну обазре, ца да према себи ново чудо угледа. На два корака од цркве и звоника налази се т. з. Крстионица (II Battistero) са чувеним вратима Гибертијевим. То је нека врста осмокутног храма. на подобје римскога Пантеона, који у архитектурном погледу није никакво чудо; али су право чудо она чудесна Гибертијева врата, за која, како се прича, Микеланђело једном рече, да би достојна била, да се на рајски улаз поставе. Овај је Гиберти — по занату кујунџија — бронзом владао као што ваљан сликар влада бојама; и заиста Вазари га у својим Животоаисима називље »сликарем”, што није никакав 1 а р s u s, него згодна, врло згодна и зналачка оцјена. По својој ћудн прије наклоњен љепоти идеалној, него ли веризму природном, овај је умјетник био прави виртуоз међу умјетничким генијима. Да красна ли жара, да дивне ли енергије у овијех умјетника XV-or вијека, који су велики били у свему : у поимању љепоте, у љубљењу, у мржењу, у умјетничком стварању! Која разлика између њиховог умјетничког и богаташког епикурејизма и нашег јаловог модерног дилетантизма, загорчена свакојаким моралним бригама и недомашним аспирацијама! Они су били људи, а ми смо сјене; они су уживали и стварали ; ми сањамо и. . критикујемо. Један велики писац овог жалосног «конца вијека”, један велики нсихолог, који је уједно био и велики умјетник, непрежаљени Ги де Мопасан, рекао је једном, не сјећам се више о којој талијанској вароши — по свој прилици Млецима — да му својим модерним становницима изгледа «као дивна спа-