Delo

418 Д Е Л 0 Збогом Фиоренцијо! У ово десетак дана што сам ја гост био, раскрила ми је ова мила варош све своје умјетничке дражи и издашно ме угостила миром и покојем. То је већ довољно било, а да јој до вијека благодаран останем. Не могох, истина, да јој све знаменитости разгледам, ни да прелистам све странице њене богате, привлачне историје. Многу сам ствар, без сумње, превидио или мимоишао, ал’ на крају не могох опет, а да задње часе својега боравка не посветим пантеону народнијех великана — храму Свет. Крста гдје уз Дантову могилу почивају кости Микеланђела, Галилеја, Фоскола, Росинија и оног Николе Махијавеља, којега је површна историја дуго времена приказивала као оличено лицемјерство и сушту политичку химбеност, док га данашњи свијет правом слави и узноси као великог родољуба и државника Пуна два вијека лежале су кости Махијавељеве без икаква надгробна знака, без икакве милосрдне почасти, док се најзад не нађе један благодарни Енглез (Lord Cowper). који се подухвати да ода достојну пошту највишем талијанском државнику XVI-ог вијека, подигав му пристојан споменик у овоме храму. Али су данашњи Талијани ваљано окајали грјешни немар својијех праотаца, урезавши на Махијавељев гроб ове значајне ријечи : Tanto nomini nulluni par eloginm. И опет збогом, Фиоренцијо ! Твоје топло сунце, твоје на* смијано лице, окријепило ме и тјелесно и душевно. Истина је жива: лијепе и честите ствари могу, кад их човјек дуже посматра и о њима размишља, да утоле кашто и најљуће болове, да измаме пјесму ведрилицу и на најсјетнија уста. II с тога се ја нерадо од тебе опраштам, цвјетни граде ; ал’ кад већ инако није, праштам се с тобом у нади, е ћу скоро опет доћи да се одморим на твом меканом крилу, међу ружама и зеленим миртима, под твојим ведрим, нлавичастим небом. Addio, Firenze! ЈАарко ЈДар.