Delo

420 Д Е Л 0 Нико не зна сигурно казати од чега је умро, ама веле, да је нагазио на шејтанску1) вечеру, па се нагло разболио а трећи дан закопаше га у мезар.2) Ријетко когод да га није пожалио, ама никоме није било тако, као његовој удовици Мејри. Остала она с јединицом шћери Хајком, па богме није joj лахко, јер она треба да се сада за све брине. Ну опет Мејра је била паметна жепа. Знала је она и о башчи радити. знала је и туђе хаљине шити, а зиала је и некаквијех трава од урока и болести, те је тако могла и да^ стече по коју пару — а да се не моли другоме. — Дина ти, Мејро, како ти је ? питаху је неке кбне. — Добро, шућур Алаху3), добро ми је док имам^ четири руке. Ја и моја Хајка можемо се прехранити. А Хајка јој је била права хурија. Лијепа, брате, лијепа као да су је виле одраниле. Поред тога је још и здрава, да те чисто запахује оно здравље, те некако, кад је погледаш, по цијелом тијелу осјећаш неку тоилину. Па још само кад би се обукла ! На глави јој мрки Фесић а на њему грана грознице.4) На струку јој танка бурунџукли5) кошуља, па се кроза њу виде здраве и једре мишице и бијело, као од снијега, дојке. Поврх кошуљо носи малу јечерму, а ниже ње Фине димије од лијепе сгамболске басме. Велим вам — црава хурија. Старој Мејри била је она као зјеница, те је због тога и пазила баш лијепо, а уз то је увијек учила послу# што је могла више. — Ја хоћу да ти све знаш — говорила је она — ти ћеш; свакако у туђу кућу, па нећу да те урезиле®) и да ти реку, како те ја нисам научила. А Хајка је опет слушала сваку ријеч, па радила, што је могла више. Није се она лнбила ни ода шта, него јој је било< све весело, све с пјесмом. ћ Ђаволску. ») Гроб. *) Хвала Богу. 4) Мухамеданске ;уевојке праве од ситног бисера мале гране и то зову грозницаг •) Бурунџук — танко цлатно. Наруже, вријеђају.