Delo

Н А Ј II Р II Ј А Упитани кдпмну главом. ,.Да, ја сам, .Тп-Фое ! Где си за толпко ? Зашто се по кад шго не сетпш мене п храма, као иначе — ?“ Младић се иодпже п с дубоким поклоном поздравп свештенпка бога Нпсхи Хон-гван-јп-а. По његову жућкасту лпцу осу се топла румен. Још се једанпут, па п трећи пут поклонп .Ти-Фо, на с устезањем одговори : „Та бпло је разнпх послова, стрпче Матсуне — вн већ знате странцп — па мандарпнц u ОФпцпрп — онп сад прпређују свечаностп п нозорпшта — па се ту пгра. Ту вазда пма да послује спромашнп и убогп „Схпн-Рпкп-Сха“. Свештенпк оштро гледаше у очп својем спновцу. За тпм му једнпм покретом својега тела, којп је само Јапанцу својствен, даде знак да с њпм у храм ступп, па иође напред. .Тп-Фо предаде своја колпца на чување некоме старом продавцу леда којп тргом корачаше. Пред храмом скпде с ногу своје цппеле, као што то но обпчају светпња места пзпскује, па, онако у чарапама, прекорачп узана споредна врата, на која му стрпц беше пзишао. Храм Нпсхи Хон-гван-јп-а чнне један велпкп грем и пет капела. Нзмеђу тпх капела, које су богато пшаране, п трема повлачи се узан ходнпк, који је нпском оградом одвојен од трема. Стубовп, на којпма почпвају позлаћене таванпце, начпњенп су од углачана дрвета. Дуварп од капела пзванредно су лепп. С илаФОна, богато иозлаћенпх, впсе пет кандила, која данопоћно горе, а њнхова се светлост чаролијскпм начпном снаја с јутарњпм сунчевим руменилом, што се, одбпјајућп се са степенпца пред храмом, губи међу стубовпма његовпм, те сада поново оживњава у овој светнњи. Сасвпм је чудновата главна капела. Ту вам пма олтар, црном бојом нремазан п лакован, а на њему стојп затворен ковчежић од богато искпћене бронзе, у којем се налазп дотпчнп пдол. Пред олтаром стојн дугуљастц стб, на којем су иоређане уобичајене стварп : маспвно позлаћена кадпоница, две усправњене плоче u четпрп големе вазе од порцелана. Две од овпх ваза носе две огромне ките прпроднога, заносно мирпсава цвећа. Довде је свештеник Матсуне ншао нред својнм синовцем. Сад се на једанпут нзгубп нза црнога олтара. Значајно се Матсупе беше осврнуо, пре него је спустио набране завесе византпјскога иорекла. То је за Лп-Фо-а значпло толпко, колпко и : „Моли се Богу u прпнеси му што на жртву!“ С обе стране главнога олтара нонамештане су ониже шамлице, u то у спметричноме реду. Оне су сиравне да на се прпме угледне људе п богаташе земаљске. Те шамлпце носе назпв : „Чи-ту-ји“. На њпх нп по што не сме сестп убогп „коњ и човек“, јер се то смрћу кажњава.