Delo

II У Т Е М 29* Девојче га пуно погледа. " Стрина Струмка ! решн се да каже Дебрјанскп, не бп лн га оно разабрало. У истом тренутку дотрча друго девојче, веће од ирвога Оба иочеше нешто шаиутати — Да не тражиш мајку ? запмта веће девојче. — Јесте, мајку вашу, пиленце, стрину Струмку. Обе се девојчпце зачуђено погледаше, па се сташе церекати. Дебрјанском би досадно. Зар се с ilom титрају ? — Мајке нема, рекоше обе. — Где је ? — Она је умрла. П обе побегоше, наново се смејући Очевндно им беше много смешно, што тај госнодин нита за њихову мајку, која је одавно умрла. Дебрјански остаде као срушен од те неочекиване вести, и исиуњен уз то и негодовањем зб шог светотатског, неумереног смеха неосегњивпх сељанчица. — Умрла, умрла! понављаше он; не могох је видети. Моју прву... најдражу љубав !... 11 е, боље, боље. што је умрла, нај* боље је што је нема.. Боље је. да је знам онакву, каква беше некада у цвету младости и красоти, срећну, тамо код извора. „Код извора!” На један иут му паде на памет да видп и пзвор, романгични извор. Чуђаше се како ирво та мо да не оде. Он похита извору, жељан да просања код њега, као што је некада, али на жалост не да чека неког тамо, седећи на голе* му балвану под гранама у хладу, где су њих обоје некада доцкан у ноћ седели посред чаробне светлости тпхе. вечерње месечине, док је новетарац мелодично ппркао по гранама. II он се иожури. Мало после Дебрјански се појави на источном крају ce.ia, онамо код нонора, где Струма с малим ненушавим скоковима, срдитим хуком, нролази иснод високе стене, страшно наднесене над њом, и која изгледа да ће со сваког тренутка срушити. Спрам ње се историјска могила благо спушташе низ стрмениту, зелену урвину чак до речних таласа. Он с негодовањем запази, да је узана хладовнта нољаница, кроз коју се одлажаше на извор, нагрђена с неколпко нових јадних колеба,