Delo

Н Е И М А Р И 13 — Похитајмо! — кликну војвода сакупљеним соколима око себе. — Ноћ се приближује. Мораву важа прећи што пре Мост треба порушити. Војници се постројише. Војвода приступи чети и држећи развијену заставу стаде овако беседити ! — Децо моја, соколови моји ! — Пред вама су поља, дубраве и горе српске! Разгледајтег све добро. Ту се родише дедови ваши, ту се родише оцеви ваши, ту и ви сами поникосте и обикосте !... Осећате ли како се земља тресе под ногама вашим ?... Чујете ли како гора јечи, како уздише и како вас преклиње ?.. Тамо, за оним брдима,. родитељи су ваши, деца ваша, љубе ваше ! Сви шире руке к небу и моле Вишњега да вас охрабри и умудри. Саслушајмо молбе њихове ! Помозимо им ! Будимо Срби и јунаци ! Останимо верни Домовини својој! Скупимо се под ово свето знамење њено ! Пођимо, боримо се, па и изгинимо под њом !... Гробова наших неће бити. Мајке на њих неће излазити. Љубе их неће цвећем китити. Деца их неће сузама квасити. Али биће нечег више од свега тога. Наши гробови биће поља ова; наши гробови биће дубраве и горе ове. Потомство ће на њих излазити, њима се клањати и дичити ! Старцу задрхта глас, и он стаде. По том подигнувши заставу једном а капу другом руком, настави још силније, још величанственије. — Хоћемо ли части или срамоте, благослова или проклества, смрти или ропства! Двеста мишица подиже двеста капа, и свих двеста соколова из једног грла кликнуше : — Ура !... Живео војвода ! Старац сав задрхта. — Бог вас погледао ! — кликну он и приђе да се са свима опрости. Тренутак беше свечан. Сваки се тресијаше од узбуђења и прилажаше војводи да се с њим пољуби. Изгледаше да се отац раставља с децом својом. И јест им отац био ! У овоме старцу, седе главе и браде, они имађаху све што им најмилије беше : оца и матер, и брата и сеју, и сина и кћер, и родбину