Delo

14 Д Е Л 0 и пријатеља, и, више свега тога: оличену Домовину своју, Као да осећаху да им све то кроза старца говори : Вршите дужност своју ! Двесга друга, разбивени на Делиграду, прикупљени у гудурама, пођоше напред. Сунце беше већ зашло, кад ова чета стиже до Мораве. Ту се заустави, и, пошто мало одахну, упути се на мост. Чега пређе мост, зави око једне окуке, спусти се у једну дољу, пређе је, и пође уз један брежуљак. Тек што изиђоше на вис, Бошко, син старога војводе, приступи живо оцу и обрати му нажњу на неке црне тачке. Војвода ману руком. Чета стаде. — Доле! — рече старац, па погнувши се сиђе низ брежуљак. Војници оборише пушке и пођоше за њим. За тренут ока чета се обрете у једној дољи. Пред собом имађаше косу, налик на полумесец, од које јужни крај донираше до Мораве. Војвода призва Бошка и свога барјактара Стојана, и рече им, ла иду и потајно размотре кретање турске војске. Бошко и Стојан узеше неколико другова и одоше Старац се окрете чети. — Децо ! — Јесу ли вам иуне пушке ? —- Јесу ! — беше одговор. — Нека је све спремно! Ваља нам се скоро огледати. Овде нас је позвала Домовина да испунимо свету дужност. С овога виса, што пред нама стоји угледаћемо Лазара, Обилића, Југ-Богдана и остале сриске витезове !. . Чета, непомична као стена, стајаше иред њим, држећи пушке „к нози.“ У тај мах долетеше Бошко и Стојан. — Ето Турака! — рече Бошко задуван. — На један иушкомет — додаде Стојан. — У ком се нравцу крећу ? — Ираво к Морави — одговорн Бошко. Старац, стојећи измећу свога сина и барјактара Стојана, испрси се, исука сабљу, и пође напрељ Чета се крете.