Delo

18 Д Е Л 0

сади их у кола. По том рече жени да се пење а он уседе на коња и одјури. Кола пођоше. Жена, сва блажена, погледа младића сузним очима, по том прикупи децу око себе и пољуби их. Беше силно узбуђена. Чисто не вороваше овој ненадној срећи. Пошто се разабра. пошто утиша и себе и децу, пошто им обриса сузице, подиже главу к небу и заблагодари Богу. — Ко је овај младић, овај добротвор, што спасе и мене и децу ? — питаше се жена. — Он ми је познат ја сам га виђала. Али то не може бити он. Тај је младић погинуо; ио* гинуо је заједно с оцем. Ја сам то чула. и то не један пут. Сумње не може бити. Он је погинуо, а мртви не устају.. . Ја сам се упознала. Док она тако размишљаше, деца јој поспаше на крилу. Она им намести главе, по том скиде мараму с врата и покри их, да их сунце не пече. Кола су нагло јурила. Беху веК далеко измакла испред оне гомиле што беше закрчила пут. Жена погледа децу. Видећи их све троје на крилу, склопи руке, подиже главу, погледа у небо, и прошапута неколико речи Анђео хранитељ беше над њиховим главама. Победа Беху настала зла времена. Српска војска претрпе пораз на свима тачкама. Снага народа беше скрхана, а над земљом српском надви се густ облак. «Борило се иа се уморило”.... Турци снажно продираху у срце Србије, остављајући за собом пустош. На Делиграду умуче и последња иушка. Чета Ђукићева бсше сатрвена. Алексинац, Крушевац, Ђуприја, Параћин све беше заузето, опустошено и опљачкано. Геније српски беше на умору. У војсци овлада страх. Вера беше помуКена, нада изгубљена, храброст ишчезла Сваки се сети себе, а то је тренутак кад се јединство разорава и војске нестаје. На Тимоку ништа боље. Вељко, та вечито сјајна звезда на српском небу, бсше ногинуо. Отиора впше не беше, и Не-