Delo

Н Е И М А Р И 19 готин паде. Престрав.пени народ нанушташе своје огњиште и бежаше. Турци јуришаху за њим, гонећи га као дивљу зверку. Одрасле убиваху и живе на коње натицаху; децу у вис бацаху и на голе ножеве дочекиваху. Што беше виђено — у ропство одвођаху; што беше за паљење — огњу предадоше; што беше за пљачку — попленише У таквој бесомучности Турци продреше од Тимока до Мо* раве, и ту се зауставише. Кара-Ђорђе разви крила и полете на Мораву. Али беше доцкан. Турци пређоше Мораву, нагоше напред, освојише Смедерево и пођоше даље. Геније српски беше скрушен. Крв му се следи, ум помрча, нада ишчезе, снага сломи, и, гледајући рушевине свога деветогодишњег рада, цаде у очајање и жив се закопа. На Дрини беше још и горе. Од страха се све обезуми. Сваки потражи пречи пут, не да победи, већ да га победе. Страх помрча и свест за бежање Бежало се вратоломно. Засавица беше мутна и крвава. Путеви беху закрчени, а војводе напред, ближе одступници. У овој несрећи, у овом мраку заблиста још једна звезда, која лако помрчати неће. То беше Зека Вуљубаша. Овај хаос, ова погибија, распламти у њему гнев и диже га у ред бесмртника. Као оно Леонид на Термопилима, тако овај витез српски, са педесет другова својих, испречи се пред големом силом турском и подиже бедем од лењева. Али све то беше «једна сламка међу вихорове.” Турци прегазише лешеве, разорише овај крвави бедем и уништише отиор иедес т голаћа. Србија беше прегажена У њој настаде друга судија. Што беше горе, сурва се и паде доле. Доба љутих јаничара нонова се врати. Муселими, аге, бегови, делије, субаше, — све се размили по Србији да утврђује мир, а то ће рећи : да у њој унншти дух слободе н угуши осећање чаети и поноса. И мир беше утврђен. Утврдише га: огњем и ланцем, сабљом и коцем. * * * Борба била. па се завршила ... Шта је тринаеста година ? Олуја.