Delo

20 Д Е Л 0 Оно, што је великим трудом и напорима зидано девет година, порушило је неколико дана 1813. Месец, који се неке ноћи три пута хваташе, тринаесте саевим помрча; барјаци, што крвави идоше виш' Србије по небу ведроме, гринаесте падоше и у земљу пропадоше; громови, што некада грмљаху на св Саву, позивајући Србе у бој, тринаесте проломише се и срушише стуб сриске слободе ; а сунце, што се некад на дан трипут хваташе и три пут на истоку играше клону западу и утону. После светлости наступи тама

Ратници малаксаше. Њих нестаде. али сведока остаде. Поприште је ту. Оно приповеда славу њихову. Месец и сунце помрачаше, и слобода ишчезе ; али споменнци остадоше, да светле и обасјавају брда и долине, па и оне мрачне пећине и гудуре, у којима одјекиваше глас са српских гусала. Олуја би и прође. Сведоци остадоше још живи. На Делиграду још се виђаше траг коњских копита; још је ветар разносио сукију по бојном поњу ; још су се виђали лешеви изгинулих ратника. На Мишар још слетаху гавранови, тражећи месо српских витезова. Засавица још беше крвава. Неготнн не беше иокопао све оне јунаке, што прсима евојим узбиваху навалу неиријатељску. Јаук и уздах још се разлегаху ио српским пољпма, дубравама, селима и варошима... Све беше још у живој успомени. Олуја оставља за собом пустош. Као што вредни ратар после непогоде обилази поља своја и срачунава штету што му је небо досудн, тако и народ, после катастрОФе, после опште несреће, своди своје рачуне. Он се пита : шта је добио а шта изгубио ? и по том тражи кривца. Брижљиво бележи све приходе и све расходе. Толико хиљада иогинуло и рањено, толико поробљено, попаљено, упропашћено и у црно завнјено. Све то марљиво хвата, срачунава и бележн у рубрику расхода. А нриход ? Јад и чемер. И неко је за то крив... Парод хоће да има све оличено. Он тражи кривца, и увок га налази. ФилосоФпја се нротив тога буни, али нема права.