Delo

Н Е И М А Р и 27 — Твој Стојан вратио се здрав и читав. — Шта рече, сине ? — Твој Стојан вратио се здрав и читав — понови дечко. Старцу очи заблисташе, а лице му обасја ненадна радост. Он спусти своју старачку руку на главу детињу, помилова га и дрхтавим гласом упита: — А где ми је Стојан ? -- У Бањици... Ноћио је код кума. Поздравио је све и рекао да ће доћи данас до подне — одговори дечко, држећи подигнуто главу, сву румену и блажену, и пратећи својим лепим очима час игумана час Ђенадија. — Од куд зна твој бабо, да је мој Стојан у Бањици ? упита старац безазлено као дете. — Био је јуче у Бањици и тамо се с њим видео. Игуман и Ђенадије извадише по једну крајцару и пружише дечку. Дечко прими новац, иољуби оба старца, метну Фес на главу и весело одскакута кући. Ђенадије беше ван себе од радости. Не могаше реч да прозбори. Игуман му додаваше чутурицу, али старац то и не опази. — Да идемо у пресрет ? — рече му игуман весело и диже се са стола — Баш би добро било — одговори старац живо. — Проко ?... 0 Проко ! — викну игуман и пође конаку. Момак манастирски излете из конака. — Седлај коње ! — рече му игуман. — Одмах ! — одговори момак. Не прође ни пола часа, а игуман Пајсије и отац Ђенадије беху на коњма. Вратнице манастирске отворише се и они пројездише. С т о ј а н Подне је

У манастирском дворишту, под оним истим храстом, беше постављен сто, а за столом сеђаху три душе: у зачељу игуман Пајсије, десно до њега Ђенадије, а лево Стојан, снажан, здрав