Delo

28 Д Е Д 0

и легт младић, средња раста, отворена чела, лепих плавих очију, ружичастих округлих образа и малених брчића. Прока беше све припремио. Он стајаше више стола и држаше велику буклију. Игуман и Ђенадије беху веома расположени. Јутрошњу тугу разби им долазак Стојанов, те за часак заборавише несреће, што се беху окомиле на земљу са свих страна. Ручак беше отпочео у велико. Прока је усрдно точио и служио Он осећаше како хМу буклија сваким часом постајаше све лакша. Ђенадије и Пајсије не скидаху очију са Стојана Они ћеретаху као деца. Беху веома радознали и распитиваху то о овом то о оном. Стојан им одговараше тако мило и љупко, да су му сваку реч гуталн. Мало по мало, па пређоше на несретну борбу делиградску. — Па дед, причај, сине, како беше на Делиграду — рече игуман, приносећи чашу устима. — Зло беше, оче игумане — рече Стојан и поче причати. Пајсије и Ђенадије претворише се у ухо. Они и не опазише кад Стојан прекиде причање. — Па онда, соколе ? — рећи ће игуман разабравши се. — Тако беше на Делиграду, а даље ни сам не знам. Турска сила иотисну нас, а ми се у један пут нађосмо у Морави. С тешком муком пређосмо на противну страну. У менн свест помрча. Ишао сам, ни сам незнам куд и како. Провлачио сам се кроз неке честе, протурао кроз камен и шибље, прелазио нреко неких јаруга и потока, док се најзад не обретох у некој дољачи, окружен са двеста другова. — А остали ? — упита игуман. — Остали..., пзгибоше. Што не погибе од сабље и пушке, нађе гроб у Морави. Ђенадије погледа у ПаЈСија превуче руку преко чела, па је спусти низ лице и браду. — Не рече нам ништа о војводи. Шта је са њим било? — упита отац. -- Остаде ту жив. — Жив ! — кликну старац радосно и примаче се столу.