Delo

Д Е Л 0 80 — Шта !? — Погинуо !? — Умро на нашим рукама — одговори Стојан. Ја и Бошко бесмо увек уза њ. Не хтедосмо га ни за часак оставити. Да се Турци не би светили над његовим мртвим телом, ми га дочекасмо на руке у тренутку кад иосрну, те га низ косу ионесмо, и после силног напрезања, борећи се с многим незгодама, међу ђуниске висове донесмо и ту остависмо да вечити санак борави. — Нека му је лака српска земња, коју је тако жарко љубио ! — рече игуман. — Бог да му душу прости ! — дода Ђенадије и погледа пут неба. — Јепо га сахранисмо — настави Стојан. — Нађосмо скривено место и ту гроб ископасмо. Око гроба поређасмо трње и камење; а да би се хришћанину гроб и у лустињи разазнао. крстачу садељасмо и чело главе пободосмо — Да сте благословени! — узвикну игуман и иотапша Сгојана по рамену. По том се осврте Ђенадију и рече : Шта велиш, оче ?. . Прави соколи !... Они ће нам осветити Косово. Ђенадију задрхта брада од радости. Нешто га стеже у грлу, па ни речи да прозбори. — Време је, оче — рече игуман. Ваља нам се састати с Хаци Проданом и осталима. Ако је мрети, нека се бар часно мре. — Ти си ми уморан, сине ?.... Одмори се мало — рече Ђенадије Стојану и устаде. Сва тројииа осгавише сто и нођоше у конак. Ђенадије не скидаше очију са снна. У један мах стаде, и пренеражено рече : — Па ти као да рамљеш, сине ! — Рањен сам, оче ! — одговори Стојан и замаче у конак. Хаци - Продан После иропасти од 1813 све војводе што беху у земљи остали, предадоше се Турцима. Остаде још Хаџи-Продан. Он се не могаше склонитп на предају, већ оде у збег да тамо чека трубу новог ослобођења.