Delo

29 Н Е И М А Р И — Јес !.... остаде жив, али за кратко, — настави Стојан — Нас двеста сакуписмо се око њега, и он нас преброја. Нађе да нас је мало, па се ражали и дубоко уздахну. Пред вечег пошто просушисмо одело и пошто се одморисмо, прикупи нас око себе, построји у редове и раздаде Фишеке. Видесмо да нам предстоји нова борба. Срце у свакоме задрхта. Он нам каза и шта нас чека. По том нас поче соколити. Његове речи тако узбудише срца наша, да бесмо готови да гинемо. Још кад нам рече... — Ваљан је то човек! — утаче се Ђенадије и погледа у игумана. ■— Прави Србин ; — одговори Пајсије и налакти се на сто. — Био нам је отац — додаде Стојан. Бринуо се о нама као о деци својој. Делио је с нама и последњи залогај. — Дед, соколе ; дед дање — рече игуман нестрпљиво и пружи чашу Стојану. Стојан прими чашу, сркну неколико пута и настапи. — Још кад нам рече : Наши гробови биће горе ове, нашн гробови биће дубраве ове; наши гробови биће поља ова. Потомство ће на њих излазити, њима се клањати и дичити, нас обузе ватра, срца нам се раздрагаше, двеста мишица дигоше се, двеста капа иолетеше у вис, из двеста грла захори се громко : Ура ! Живео војвода ! Пајсије задрхта, скочи иза стола, полети Стојану, загрли га и ватрено га пољуби. — Живео, соколе ? кликну он пун радости... Скоро ћеш ми бити десна рука, ако Бог да ! Стојана обли румен. Он обори своје плаве очи. Ђенадије спази то. Од милине му очи засузише, а старачка лице превуче блажени осмејак. — Причај даље, соколе ! — рече игуман и поново седе. Стојан настави даље и исприча ноћни окршај. Старци ни оком не мрднуше. Поднимљени на сто, гутаху сваку реч Стојанову. Младић заврши и протрља руком чело. — А војвода ? Шта би с њиме ! — упптаће оба старца. — Бог да му душу прости ! — рече Стојан тужно и уздахну. — Беше добио и трећу рану, и она га савлада.