Delo

500 Д Е Л 0 — Е, кажите, но души. јесте ли ви потпуно срећне са својим докторским знацима ? — Ето је; она увек тако ! Дође из своје провинције и одмах почне грдити ! проговори Вера Александровна, као тобоже тужећи се, али се по љеном насмејаном лицу, по засветлелим очима, видело да ово тугаживо питање, и ако је тако изне буха избачено, није било непријатно докторци. — Како да вас не грдим ! Погледам, а ви непрестано живиге по старински, клоноћи се живота. Као да у истини и нема нигде више светлости изван прозорчића у вашим болницама и изван медицинских књижурина? .. Хе драги моји доктори, погледајте, године пролазе, биће доцкан ! — додаде Коврова, и у њеном гласу затрепта тужна струна. Ја сам, ево мало час, испитивала Риму ? али, ви, већ знате ову нашу калулуђерицу Риму ? Она оћуткује и смеши се. Њој је све и сва рад у земству и ништа више. Дужност, пожртвовање и крст ! Дивота, али живети, за себе живети, зар нећете ? узвикну Коврова, и у том се узвику, чисто нехотице, оте клик властитога јој срца. — Одговарај, Веро, на питање... Само пази, не увијај. Сухоњав, постарији господин, с кудравом брадом која је јако иочела седети, ћутећи и равнодушно пушећи цигару на дну стола и, као што се видело. не интересујући се много разговором. погледа испод очију Веру Александровну. Његово мирно, паметно и доста ружно лице, с малим и насмешњивим очима оштрога погледа, оживе, и на усницама му се развуче осмејак. То је био један од познатих у научном медецинском свету лекара — ироФесор Черник. Одговарајући на иитање Коврове , Вен ецка се осмехну оним загонетним осмејком, којим се заклањају жене, када због чега било неће да говоре истину, и, избегавајући прави разговор, развуче : — Срећа је, знаш. нешто релативно, драга моја ! — Но нретварај се, молим те, Веро, и немој се извлачити празним речима ! Одговарај ираво. — Па шта ти хоћеш од мене ? Какав одговор ? Не пада свима у део лична срећа... Чега нема — нема га,.. Хвала Богу те се има где и радити :