Delo

ПГВН КОГАЦИ 503како тачније да кажем ?... непрестано чините јуначка дела, и сувише напрежући своје силе, док их не саломите. Ето баш то врело љубави ви и мећете цело у свој рад, заглушујући тиме потребе срца.. Говорили ви шта му драго, уверавали ме како било, при свем том без личне среће нема никакве среће. И ви то осећате. Не треба се осмехивати, Веро !... Ја говорим истину. Најзанимљивије је било то. што сама Надежда Васиљевна, девојка у годинама, која се тако бринула о другима, ни мало није била размажена личном срећом. Живела је усам.вено у једној провинцијалној вароши, зарађујући себи комад хлеба лекцијама и новинарским чланцима. вазда се одзивајући на све шго је добро, одушевљавајући се и непрестано старајући се о чијој било судбини. Она сама као да је превидела младост, одавши себе сву старању најпре о болесној матери, а после њене смрти — о другима, и с тугом у срцу одлучила да јој је сада, на жалост, и касно мислити о својој срећи. И с толико се већим саучешћем понашала ирема својим пријатењима. Једном или два у години долазила је у Петроград, да се види с њима, да се сита наговори о разним питањима, да их раздрма и да неминовно пронађе коју „интересну” жену. Тражење аинтереснпх” жена била је слабост Надежде Васињевне. Сваког свога доласка она се увек трудила наћи штогод „свеже* и „ориђинално,” и озби.вно се љутила, ако другови јој, с којима је она одмах упознавала своју «интереснуи жену, не би налазили у њој ништа интересно. — Питање је, надам се, исцрпено ? — насмеја се домаћица. — Још ћемо поговорити, поговорити о том. А где је Рима?... Рима ! Рима ! Та остави, најпосле, ту анатомију и ходи к нама! — викну Ксврова. — Идем, идем ! — одазва се меки глас Ри.ме Мнхајловне — Сваки је добио свој део, — рече, осмехнувши се, млади војни лекар, који је за све време чувао на свом младом руменом лицу онај израз солидне озбиљности, с којим воле да се иоказују млади лекари почетници. — Причекајте, и Ви ћете добити ! ■—■ ироговори, смејући