Delo

502 Д Е Л 0 А ја вам велим: не шалите се са животом — он ће вам се осветити. Радо бих загледала у ваша срца, поштоване госпође, кад слушате, ма и на позорници, Фауста, који пева вечно младу песму Маргарити.. Шта с вама тада бива ? — И ништа тамо не бисте видели , ва истину ! — добродушно рече ружна девојка А ја знам шта бива с мојим поштованим колегом, Вером Александровном! — подсмешљиво проговори доктор Черник — Шта? — Она мисли тада какав се облик сушице у грлу може развити у Фауста. Вера Александровна, смејући се, слеже раменима, а Коврова му с досадом одговори : — Ништа Ви не знате, и ако сте учен доктор. Ви сами у то време јамачно мислите о вечери. — Ја, грешан, мислим; и с тога се између чинова прихваћам. — Не, престаните варати и друге и себе ! — срђаше се Коврова, обраћајући се Вењецкој. — ГЈонављам, сами сте криви, сами ! — Али послушај, ипак ! — упаде у реч Вењецка: — шта ту имају посла наука и докторски знаци, о којима си ти говорила? Ето шта ја не разумем ! Зар није све једно — бити стара девојка са знаком или без знака ? У последњем случају још је теже. — Зар сам ја говорила да је наука крива ? Криви сте ви криво је доктринарство ваше... Ви сте се сами одрекли личне среће, да бисте могли радити, баш као да то смета једно другоме !... Као да је мало вас, доктора, удатих ?... Ви сте се бојали да ће Вас лична срећа везати. Не претварај се, молим те Веро, да не разумеш ! Врло добро разумеш о чем ја говорим. Вера се Александровна осмехну, сетивши се овог давнашњег романа, прекинутог већ на првој глави, и напомену : — Ако смо се бојали, то значи, да није било јаког осећања! — Глупости ! није било осећања !? Угушивали сте га. Шта, ваљада нећете да љубите ? Та у вас свију, калуђерица, таква је потреба љубави, да због ње ви не само радите, него...