Delo

510 Д Е Л 0 већма уза њ прпбнда — па би отиочео. Увек у таквпм прндикама прпчао би им он, не о српским јунацима, не о природним појавама нп о жнвоту животиља, већ о утварима и прнвиђењима. Оп је, ире свега, слабо што друго и знао, а после, брзо је запазио, да деца ништа тако радо не слушају као ове тајанствене прнче, па је то годнло његовој приповедачкој таштини. Мајстор-Стојан је био у стању да именује око двадесет и неколико места нз најблпже околине, где су се јављали зли духови. На избрешку крај града био је, по његову нричању, некада манастир, којн је због безакоња мештана прелетео у други крај Србпје, али се иа брегу и око брега и дан-дањи виђа у глухо доба некакав стари калуђер, дуге беле браде и распуштене косе, у чудноватој рпзи старинског кроја, с камплавком на глави а бројаницама у рукама. — На нрвом раскршћу јужнога пута, где пут иде преко мочари, излазе ноћу животиње, које прате путника, и час истрчавају преда њ, час иду поред љега, а час табају или глибају по блату за њим, и свакп час се пре/гварају те у пса, те у медведа, те у ћурана са раширеним реиом н опуштеним крилима, па у мачку, на у јато јарсбнца, н тако даље. — Мало даље од тога раскршћа, под старом камеиом ћупрпјом, чује се често у глухо доба песма н свпрка, кикот и врева од читаве ђаволске свадбе, чега све нестане чим пстао запева у близини. — Тамо доле иснод града, у рпту код воденицс, под сгаром чудповата дебла тополом, удавио се некада известап човек: мајсторСтојан је уверавао своју децу, да тај човек п дан-дањи нзлази ноћу, у мокрим хаљипама, припивеним уз тсло. и хода по обали, нли гаца по рпту. а дању борави у вировима и гледа да увуче у воду и да удави кога од оних којн се ту купају. — На градском гробљу, тврдио је оп, издазн у 11 часова ноћу некако црно нсетанце, са пламеним очима, велико као клупчс вунене иређе, и шњуара по гробљу и око гробља, па тачно у дванаест часова са носледњнм куцњем на градској звонари, нестаје га у гробу некаквога Турчина, који је, као иутник, на иречац умро у граду н сахрањен у градском гробљу. — Кад је једном прилпком, причао .је он, нролазио ноћу поред норушепнх зидина старе градске тврђаве, иало му .је шчнто на леђа, тешко као врећа песка, које је у самртном страху с душом у носу, морао носитн до својих кућних врата, где је терета нестало чнм је њпн гаров без белеге задајао; више, додао би уз то, пе би он за жмву главу ирошао норед оних зидина посде заласка сунца, па ма му ко за то понудио пун ћуп златника. — Тамо, на градском марвеном тржинггу (иијаии), причао је даље, од старе жалосне врбе шго је крај општину ског бунара, на седам корачаја у нравцу ка школи, палази се закоиано еи.то благо, које чува страшан црин бик. Његова баба прпчала му .је, да је чула од своје бабе, како су се некада била одважила нзвесна момчаднја да конају то благо, на га и пскоиала; али, кад се благо засијало, јсдан од њнх се заборавио, те пустио гласа, што нпкако нс сме бнтн узвикнупшн: „Ево поваца!“ на што је благо на један пут нотонуло у земљ-