Delo

гласом збораше: «С Божјим допуштењем, с пророковим одобрењем : дошао сам да примим од вас еманет свој.и Једна од јенђа, што сеђаше до Хајријине дадије, одговори: — Не дамо ти Али-бег, еманета, не дамо ти невесте, док не обећаш да ћеш јој купити нешто лепо. — Купићу јој што хоће... Крупан бисер... — Е баш добро : бисеру ћеш купити бисер... Узми је. Узе је, раздраган, у наручје своје; однесе, срећан, мили терет у двориште. Спусти је на серцаде, што свекрва нареди да се простре насред дворишта, па на њену завијену главу изручи пун Фишек шећерлеме. Одоше у одају украшену њеним чеизом и спремом. Разви је Скоггљанка, а Али-бег узвикну: — Аман, како је лепа ! Рођаке, сестре насмејаше се, он се збуни. Извуче га снаха из забуне речима : — Кад јој опереш лице онда ћеш видети лепоту њену. — Бој јој је леп, примети он обрадован оним што му снаха рече. — И руке ! види, Али-бег. Хтеде да је ухвати за руку. па се застиде — Баш је леп чифт, прошапутах ја — Баш, вала, убави су обојица, прихвати Бећир-бегова старија кћи. Безбели, к’д си тешемо да женимо наше Али, запоја си оној куш (птица): „Ђузел ђузел^." -— Како, ханум ? — Такој. Има. викају, једно куш што преко цело годину поје : аЂузел чиркине, ћузел чиркинб (лепо на ружно);" а једнопут у годину запоје : «Ђузел ђузелб (лепо на лепо),в — и тТ си се узну две убави. Ашчика даде невести мало од барена јајета, а кад прогута, убриса јој уста крпом кухињском: да јој се не би гадило кад буде у благословеном стању. Она ашчику дарива везеним чевретом. Сад се ђувегија спусти на миндер, а његове сестре од стрица доведоше невесту, те му притисну своје пуначке, обојене усне и телеисано чело на руку и на — ногу. — Е, вала, муж и жена иису равноправни, јер да је Алах хтео да је овако, он не би створио жену од мужевља ребра,